Da li je Nolanov film ponudio novi pogled na antički kostim?
- Sadržaj:
- 1. Filmska antika nije isto što i istorijska antika
- 2. Kraj mita o beloj antici
- 3. Kostim kao biografija lika
- 4. Između arheologije i filmske fikcije
- 5. Kada odeća postane pripovedač
Kada pomislimo na antičku Grčku, pred očima nam se gotovo automatski pojavljuju bele tunike, bronzani oklopi koji blistaju na suncu i heroji čija odeća izgleda kao da nikada nije bila izložena prašini, kiši ili vremenu. Ta slika toliko je duboko ukorenjena u popularnoj kulturi da je doživljavamo kao istorijsku činjenicu, iako je nastajala decenijama, a više su je oblikovali filmski studiji nego arheološka istraživanja.
Novi film Odiseja Kristofera Nolana nudi drugačiji pogled. Ne pokušava da reprodukuje predstavu antičkog sveta kakvu smo navikli da gledamo na filmu, već gradi vizuelni univerzum u kojem kostim nije dekoracija niti istorijska ilustracija. On postaje ravnopravan pripovedač, sredstvo kojim se oblikuju karakteri, prenosi iskustvo i gradi uverljivost sveta u kojem se radnja odvija.
Filmska antika nije isto što i istorijska antika
Mnogi gledaoci od istorijskog filma očekuju apsolutnu autentičnost. Međutim, kostimografija nikada nije bila puka rekonstrukcija prošlosti. Njen zadatak nije da napravi muzejski eksponat, već da pronađe ravnotežu između istorijskih činjenica, filmske dramaturgije i savremene percepcije publike.
O antičkom odevanju danas znamo mnogo više nego pre pola veka. Zahvaljujući arheološkim istraživanjima, analizama ostataka tekstila, prikazima na vazama i reljefima, kao i proučavanju tehnologija tkanja i bojenja, stvorena je znatno potpunija slika o tome kako su se ljudi zaista oblačili. Ipak, mnogi od tih podataka teško bi mogli doslovno da funkcionišu na filmskom platnu.
Kamera zahteva jasnu siluetu, prepoznatljiv karakter i vizuelnu čitljivost. Zbog toga svaki istorijski film, pa i Odiseja, predstavlja interpretaciju, a ne rekonstrukciju.
Kraj mita o beloj antici
Jedna od najvećih zabluda o antičkom svetu jeste predstava da je bio obojen isključivo belinom mermera i svetlim tkaninama.
Danas je poznato da su antičke skulpture bile oslikane intenzivnim pigmentima, a da je odeća bila daleko raznovrsnija nego što sugerišu holivudski filmovi iz prošlog veka. Lan, vuna i koža bojeni su prirodnim bojama, ukrašavani tkanjem, vezom i metalnim aplikacijama. Boja je bila važan pokazatelj statusa, porekla i simbolike.
Holivud je, međutim, stvorio sopstveni vizuelni kanon. Besprekorno bele tunike postale su sinonim za antičku Grčku, iako su više proizvod filmske estetike nego istorijskih činjenica.
U Nolanovoj Odiseji taj stereotip je ublažen. Dominiraju prirodne nijanse zemlje, grub lan, patinirana bronza, koža i materijali koji izgledaju kao da su zaista bili izloženi vetru, soli i suncu. Odeća nije sterilna ni idealizovana. Na njoj se vide tragovi života.
Kostim kao biografija lika
Jedan od najvećih kvaliteta kostimografije ovog filma jeste način na koji odeća prati razvoj junaka.
Odisej nije mitski heroj koji od prve do poslednje scene izgleda jednako dostojanstveno. Njegova odeća prolazi isto putovanje kao i on. Menja se, haba, tamni, gubi prvobitni oblik i postaje svedočanstvo godina provedenih daleko od doma.
To je jedan od osnovnih principa savremene kostimografije. Kostim nije samo ono što lik nosi. On beleži iskustvo.
Način na koji je tkanina iznošena, kako se ponaša pod svetlom, gde je zakrpljena ili koliko ograničava pokret glumca govori o liku jednako jasno kao izraz lica ili dijalog. Upravo zato najbolji kostimi često ostaju neprimetni. Oni ne privlače pažnju na sebe, već nas uveravaju da pripadaju svetu koji gledamo.
Između arheologije i filmske fikcije
Veliki istorijski spektakli često se ocenjuju kroz pitanje istorijske tačnosti. Ali filmska umetnost funkcioniše po drugačijim pravilima od arheologije.
Potpuna istorijska preciznost nije uvek ni moguća ni poželjna. Kostim mora da odgovori zahtevima kamere, pokreta glumca, svetla, boje scenografije i ritma priče. Nekada je potrebno pojednostaviti kroj, promeniti nijansu ili prilagoditi materijal kako bi određena emocija bila snažnije preneta publici.
Upravo zbog toga najuspeliji istorijski kostimi nisu oni koji verno kopiraju prošlost, već oni koji uspevaju da stvore iluziju da je svet na ekranu istinit.
Nolanova Odiseja pokazuje koliko je ta granica između istorije i fikcije kreativna. Film ne odustaje od istorijskih referenci, ali ih koristi kao polazište za izgradnju sopstvenog vizuelnog jezika.
Zašto je ovaj pristup važan?
Poslednjih godina publika sve manje prihvata idealizovane istorijske spektakle. Umesto savršenih heroja u besprekorno čistoj odeći, očekuje likove koji deluju stvarno, ranjivo i uverljivo.
Upravo zato kostim više nije samo sredstvo identifikacije epohe. On postaje deo psihologije lika. Njegova tekstura, težina, slojevitost i tragovi habanja govore o životu koji je prethodio trenutku u kojem junaka upoznajemo.
To je jedan od razloga zbog kojih kostimografija u Odiseji ostavlja snažan utisak. Ona ne pokušava da impresionira raskoši, već dosledno gradi osećaj da su junaci zaista živeli u svetu koji gledamo.
Kada odeća postane pripovedač
Najbolji filmski kostimi nisu oni koje ćemo zapamtiti zbog njihove lepote, već zbog toga što smo, gotovo nesvesno, poverovali da pripadaju likovima koji ih nose.
U tome se krije i najveća vrednost Nolanove Odiseje. Film nas podseća da istorijski kostim nije samo ilustracija prošlosti, već jedan od najvažnijih elemenata filmskog pripovedanja. On može da otkrije poreklo, društveni položaj, unutrašnje promene i protok vremena, često bez ijedne izgovorene reči.
Možda upravo zato najuspeliji kostimi nisu oni koji najvernije predstavljaju istoriju, već oni koji uspeju da nas ubede da odeća, baš kao i čovek, pamti vreme koje je proživela.
Naslovna fotografija-Shutterstock.com