Žilijet Binoš: u Francuskoj, žena u 40. tek počinje
U mojoj porodici bila sam kao muž koji brine o porodici i traži sebi suprugu. Ali ja ne želim suprugu, želim muža, nekoga ko je strastven i spreman na rizik
Na ivici sam da ti oprostim, kaže ćerka majci u jednoj od poslednjih scena filma Istina, premijerno prikazanog na Venecijanskom festivalu 2019. U sceni briljiraju dve kraljice francuskog stila, Katrin Denev (77) kao majka i Žilijet Binoš (56) kao ćerka.
Ćerka, uspešna scenaristkinja, s mužem i ćerkom iz Njujorka dolazi u posetu majci u Francusku, povodom promocije njenih memoara. Kad ćerka konačno pročita knjigu, naljutiće se što majka, nekada slavna glumica, nije napisala istinu o njihovom odnosu.
Kad je napunila 50, osvojila je trostruku evropsku krunu, titulu najbolje glumice na festivalima u Kanu, Berlinu i Veneciji
Ostati u kontaktu sa svojim osećanjima
Žilijet Binoš i sama ima majku glumicu, a i otac joj je umetnik, ali su se roditelji razveli kad su njoj bile četiri godine. Zato su je rano dali u internatske škole, gde su je mašta i dramski kursevi spasavali od osećanja napuštenosti.
O tome je kasnije razgovarala sa svojom majkom, slično kao junakinje u filmu Istina. O tome Žilijet danas kaže: „Važno je koncentrisati se na ono što smo dobili, a ne na ono što nas je povredilo. Treba imati hrabrosti i ostati u kontaktu sa svojim emocijama.”
Ipak, zarekla se da svoju decu nikada neće dati u internat. Ali, kad je njena ćerka Hana (koja se zove kao lik koji Žilijet tumači u filmu Engleski pacijent, za koji je dobila Oskara) došla u pubertet, tražila je da ide u internat. Izdržala je dve školske godine. Danas, sin Žilijet Binoš ima 26 godina, a ćerka 20, i oboje još uvek žive s njom u Parizu.
Žilijet se nije udavala, a deca imaju različite očeve. „Nikad ništa nisam očekivala od tih očeva”, kaže, „Mislim da muškarci nisu svesni koliko roditeljstvo zahteva. To je moje iskustvo i kao majke i kao ćerke.”
Za razliku od majke iz filma Istina, Žilijet nije stavljala karijeru ispred roditeljskih obaveza. „Deca su moja odgovornost, pa ja sam htela te bebe”, kaže. I njena deca su kao tinejdžeri bila kritična prema načinu na koji ih je vaspitavala, ali su uvek osećali ljubav.
Žena pre i posle lične revolucije
„U mojoj porodici bila sam kao muž koji brine o porodici i traži sebi ženu. Ali ja ne želim suprugu, želim muža, nekoga ko je strastven i spreman na rizik, kao i ja”, kaže Binoš. Iako nikada nije bila udata, bila je u vezi sa značajnim i zanimljivim muškarcima. „Veza je traganje, a kako se to traganje deli, za mene je još uvek veliko pitanje.”
Već duže vreme je u vezi koja se rodila iz dubokog, odanog prijateljstva, ali ta osoba ne živi u Francuskoj. Za nju, kao ženu koja ima svoju kuću, svoju decu, mnogo radi i putuje, nije lako da s nekim deli zajednički život.
O tim i sličnim stvarima Žilijet je razmišljala i dok je radila filmsku komediju pod naslovom Kako biti dobra supruga, u kojoj igra nastavnicu supružanskih mudrosti. Film je nastao na osnovu činjenice da je još 1967. godine u Francuskoj bilo 1.000 instituta u kojima su se devojčice i devojke pripremale da budu savršene domaćice, supruge i majke.
Reditelj filma Tri boje plavo, Poljak Kšištof Kišlovski, bio joj je partner godinu dana, mada nije znao ni reč francuskog
Škola prikazana u filmu, nalazi se u delu Francuske poznatom po vinogradima i štrudlama, ali revolucionarni događaji u Parizu, u maju 1968, ipak stižu i u taj institut. Na početku filma vidimo Žilijet kako oblači ružičasti kostim, stavlja ogrlicu i obilato lakira natapiranu kosu. „Želela sam da predstavim ženu pre i posle lične revolucije”, kaže Binoš.
Lice mora nesmetano da se kreće
Ovim filmom Binoš je pokazala da je odlična komičarka, iako je, naravno, najpoznatija po ulozi u filmu Čokolada, u kome joj je partner Džoni Dep, a kritiku je osvojila ulogom u Tri boje plavo, koji zauzima značajno mesto u istoriji filmske umetnosti.
Reditelj tog filma, Poljak Kšištof Kišlovski, bio joj je partner godinu dana, mada nije znao ni reč francuskog. I inače, Binoš je u nekoliko navrata igrala u filmovima reditelja sa kojima je komunicirala preko prevodilaca. Razumeli su se, kaže, pokretima, izrazom lica.
Vrlo drži do pokreta kao glumačkog izraza, a već godinama redovno trenira ples
Binoš vrlo drži do pokreta kao glumačkog izraza, a već godinama redovno trenira ples. Čak je nastupala i u plesnim predstavama. Fizički zahtevne bile su i njene uloge u filmovima 33, o rudarima zatrpanim u jami, ili Niko ne želi noć, gde je snimala na temperaturi od minus 20 stepeni oskudno obučena.
Kad je napunila 50, osvojila je trostruku evropsku krunu, titulu najbolje glumice na festivalima u Kanu, Berlinu i Veneciji. Tada su je američki novinari pitali kakve uloge očekuje pošto više nije mlada. „U Francuskoj, žena u 40. tek počinje”, kaže Binoš.
Kao i mnoge druge zvezde, tvrdi da u evropskim kinematografijama ima daleko više uloga za zrele žene i da nema izražene diskriminacije na osnovu godina. Nije radila nikakve plastične operacije jer kaže da lice mora nesmetano da se kreće da bi izrazilo dubinu osećanja.
Čak tri puta je odbila ponudu Stivena Spilberga, ali se zato vratila pozorištu, igrajući Ninu u Čehovljevom Galebu, zbog čega je putovala u Moskvu i upoznala unuku Stanislavskog. Igrala je Pirandela u Londonu i Antigonu na Brodveju.
„Važno je koncentrisati se na ono što smo dobili, a ne na ono što nas je povredilo”
Pauza je dobrodošla
Sve vreme ostaje verna plesu, koji opisuje kao laboratoriju za glumca, ali poručuje da „kao žena, kao ljudsko biće, treba da trenirate, da koristite svoje telo što više možete, da biste se osećale živom”.
Javno je iznosila svoje stavove, podržavala Reportere bez granica, pa nije čudno što ju je žuta štampa dovodila u vezu sa predsednicima Miteranom i Olandom, ali ona je te navode negirala.
Kad je kolega Žerar Depardje izjavio da ne razume zašto su joj dali nagrade kad „u njoj nema ničega”, čekala je pet godina da mu odgovori. A možda je dovoljan odgovor to što je na festivalu u Cirihu 2020. godine dobila nagradu Zlatna ikona.
„Veza je traganje, a kako se to traganje deli, za mene je još uvek veliko pitanje”
Osim toga, voli da slika, a radi i kao ambasador jednog australijskog modnog brenda. Radila je u proseku tri filma godišnje, ali kad je nastupila pandemija, malo je usporila: „Za moje kolege, za celu fimsku umetnost, za pozorište, igru, to je užasan period, ali ja sam do tada toliko radila, da mi je pauza dobrodošla.”