Hodočašće duše u vremenu kada je sve nadohvat ruke
Pre nekoliko dana stajala sam deset sati u redu koji je vijugao ulicama oko Hrama Svetog Save, u jednom prostoru koji je istovremeno bio i spoljašnja fizička stvarnost i neka potpuno drugačija unutrašnja dimenzija, u kojoj je vreme počelo da se rasteže i gubi svoj uobičajeni oblik. Sve ono na šta smo navikle u svakodnevnom životu – brzina, efikasnost, kretanje bez zastoja – kao da se jednostavno povuklo i napravilo mesto nečemu sasvim drugom. Vreme je postalo prostor.
U vremenu u kome sve imamo na jedan klik, u kome se čekanje doživljava kao smetnja i prekid toka, a ne kao prostor, ostala sam u redu, gde je počelo da se dešava nešto što nisam mogla da planiram, niti da kontrolišem.
Došla sam zbog jedne velike svetinje, zbog trenutka poklonjenja, zbog susreta koji se ne može svesti na racionalno objašnjenje, ali vrlo brzo sam shvatila da se ono najvažnije uopšte ne nalazi na kraju tog puta, već da se sam put, sam red, samo čekanje, pretvara u neku vrstu unutrašnjeg hodočašća koje nema spoljašnju destinaciju već isključivo unutrašnju transformaciju.
I negde između sati koji su prolazili čas sporo, pa brzo, i gotovo neprimetno, počela sam da osećam kako se unutrašnja buka postepeno smanjuje, kako misli koje inače neprestano jure u različitim pravcima gube svoju oštrinu i hitnost, kako potreba da se sve razume, objasni i ubrza polako nestaje, kao da se ceo moj unutrašnji sistem prebacuje na neki drugačiji ritam postojanja koji nije vođen umom već nečim dubljim i tišim. Mojom Dušom!
© Mystic Stock Phtography / Shutterstock.com
Kao neko ko radi sa glasom, zvukom i vibracijama, navikla sam da posmatram kako se ljudsko biće menja kada uspori, kako se nervni sistem umiruje, kako dah postaje dublji, a telo prisutnije. Ovoga puta to nije bila teorijska spoznaja već vrlo konkretno, gotovo fizičko iskustvo promene unutrašnje frekvencije. Kao da sam iz jednog šuma prešla u ton koji je bio čistiji, stabilniji i prisutniji – sopstveni unutrašnji ton smiraja i bezuslovne ljubavi!
Verujem da sve u nama ima svoju frekvenciju, i misli, i emocije, i telo, i da stalno živimo unutar nevidljivog polja tih vibracija koje se menjaju u zavisnosti od našeg stanja. Međutim, u ovom čekanju jasno sam osetila i jednu drugu vrstu frekvencije, onu koju gotovo nikada ne imenujemo, a to je frekvencija duše koja ne traži da se bilo šta ubrza da bi imala smisao.
Ono što je bilo posebno snažno u tom iskustvu jeste prisustvo ljudi i povezanost mnoštva naroda, jer iako smo svi došli individualno, sa svojim unutrašnjim razlozima, pitanjima i namerama, vrlo brzo se među svima nama formirao jedan nevidljivi, ali vrlo opipljiv prostor zajedništva. U tom prostoru nije bilo žurbe, tenzije ili odvojenosti već neka vrsta kolektivne tišine koja je sve držala zajedno. U tako tihom protoku vremena, delovalo je kao da se rađa jedan vrlo suptilan osećaj zajedničkog polja u kome svi dišemo istim ritmom smiraja, blaženstva, podrške, zajedništva, ljubavi…
Kada sam konačno ušla u prostor svetinje i kada se sve završilo, osetila sam „ljubavnu Radost” koja me je bukvalno okupala baš kao Svetlost. Nastupilo je jasno unutrašnje razjašnjenje, bez ijedne reči, kroz punoću osećaja. I u tom trenutku postalo mi je još jasnije da hodočašće, u svojoj suštini, nikada nije samo dolazak na mesto već proces kroz koji se polako vraćamo sebi, sloj po sloj, dok ne ostane samo ono što je suštinski mirno, prisutno i živo. Sve je zapravo bilo vođeno nekom višom rukom, u nekom dubljem smislu, kao da je to iskustvo imalo svoj sopstveni inteligentni tok, koji me nije vodio ka nečemu spolja već me je vraćao nazad – sebi.
A onda ostaje pitanje koje se prirodno pojavi nakon ovakvog iskustva:
Zašto nismo svaki dan na hodočašću?
Zašto ne bismo svakog dana ulazili u tu istu vrstu strpljenja, u to malo „umiranje” žurbe i kontrole, kako bismo mogli da se poklonimo prisustvu u drugom čoveku, da zaista vidimo, čujemo i razumemo jedni druge, i da u svakodnevnim susretima ne reagujemo iz automatizama već iz svesti koja prepoznaje svetost života u svemu što nas okružuje?
Možda hodočašće i nije namenjeno tome da ostane rezervisano za posebne trenutke, za retke dane kada odlazimo na posebna mesta, već da postane način življenja – u odnosima, u reči, u tišini između rečenica, u načinu na koji gledamo ljude koje volimo, ali i one koje ne razumemo…
Neka nam je svaki dan okupan ljubavlju kroz zajedništvo!
Grlim vas glasom,
Ana
Naslovna fotografija © Mystic Stock Phtography / Shutterstock.com