Vreme kada su deca postala starija od roditelja

Silne prepirke ovih dana između roditelja i njihove dece oko toga šta je razumno ponašanje u okolnostima korona virusa, upravo su potvrda da naša deca preuzimaju odgovornost, baš onako kako smo ih učili

Uvek u životu dođe vreme kada naša deca preuzmu onu vrstu odgovornosti prema nama koju su naučili od nas dok smo ih podizale. Nije to karakteristika samo novonastale situacije. Mnogi roditelji, u određenim godinama, počnu da se ponašaju neodgovorno prema svom zdravlju. Tu onda uskaču njihova deca, da ih dozovu pameti, odvedu kod lekara, ne uvek baš milom. Koliko god roditelji negodovali, toliko deca budu neumoljiva. Upravo onoliko koliko smo i same bile neumoljive kada su deca plakala jer neće „bocu”, ili neće kod lekara. Suočeni smo s trenutkom u kome neki po prvi put, a neki po ko zna koji, pokažu čemu smo ih naučile. Silne prepirke ovih dana između roditelja i njihove dece oko toga šta je razumno ponašanje u okolnostima korona virusa, upravo su potvrda ove tvrdnje.

Zvuči zastrašujuće i opominjuće da nas vlastita deca pozivaju na odgovornost prema našim životima i životima njihovih porodica

Nemojte da se varate, nisu roditelji ti koji mole i zabranjuju deci da izlaze! Sada su deca ta koja to traže, pa i zahtevaju od roditelja. Deca pri tome imaju najmanje po 20 godina, ali sva deca sazrevaju mnogo brže u uslovima krize. Da vas samo podsetim kako smo začas postale vrlo odgovorne za vreme sankcija, ili bombardovanja. S koliko ljubavi i pažnje smo obilazile naše davno zaboravljene ostarele rođake, kojima do tada nismo čestitale ni praznike. Za neke smo mislile i da više nisu među nama, a bilo je divno setiti ih se. Doduše, tada smo se družile mnogo češće nego sada, u uslovima kada svako juri u svom i za svojim životom. Ovo sada je drugačije. Ne možemo da jurimo, a i deca nam ne daju.

Počinje to lakim pritiskom da bi bilo dobro ne kretati se previše. Doneće oni šta je potrebno. Onda se glas podiže za celu oktavu, uz pozivanje na odgovornost i prema njima. Jer zaista, ko će da pomogne njihovim porodicama, pa onda i nama, ako se oni razbole. Na kraju, dolazi krešendo! Uz dreku i poneku roditeljsku suzu, dođe se do toga da su deca u pravu. I onda se polako roditelji urazume. Ne baš svi, ali velika većina. Zvuči zastrašujuće i opominjuće da nas vlastita deca pozivaju na odgovornost prema našim životima i životima njihovih porodica.

Pitam se kako smo mogle da očekujemo da nas deca slušaju onomad, kada se mi sada ponašamo kao buntovni adolescenti

Ipak, ima roditelja koji će i dalje da protestvuju protiv stavova njihove dece, ili zvaničnih stručnih preporuka. Pitam se, kako su mogli da očekuju da ih deca slušaju onomad, ako se sada ponašaju kao buntovni adolescenti.

Naravno da je teško prihvatiti da starimo. Kao što reče jedna moja prijateljica – „Znala sam koliko mi je godina, ali tek sada shvatam koliko mi je zaista, i da sam za druge stara”. Nije lako prihvatiti da su se uloge zamenile i da smo sada u situaciji da je neko spretniji, domišljatiji, okretniji i, slobodno ću reći, mudriji.

Utešno je to što smo mi podigle upravo takvu decu. Pa zar to nije uspeh svake od nas? Verovatno smo sve, bar potajno, očekivale da nam se deca kad-tad zahvale za sve što smo uradile za njih. Evo, to je ono što se dešava sada. Umesto da to kažu, oni to rade. Štite nas od nas samih. Pa da ih naučimo još nečemu, recimo im – „Hvala deco!”