zivotno-iskustvo
Odjednom, otvorimo usta, a iz njih izađe - majka - To sam ja

Odjednom, otvorimo usta, a iz njih izađe – majka

Uprkos onom „Mrzim kad vidim da je mama bila u pravu”, dođu dani kada se setimo šta je sve majka govorila, kako se pravi neko jelo, savija peškir, koja jabuka je najbolja za pitu…

Koliko puta smo bile u prilici da čujemo, ili još neverovatnije izgovorimo rečenicu: „Što mrrrrzim kad vidim da je mama bila u pravu”. A zaista, to niti je vezano za godine u kojima smo, niti baš za određenu situaciju u kojoj smo se našle.

Istini za volju, u životu nijedne od nas ne postoji osoba koja nas je bolje, manje ili više uspešno oblikovala. Uz to nas je bezuslovno volela, a da nismo uvek ni bile svesne, podržavala, bila ponosna, javno ili u potaji (nije što je moja, ali…), davala savete i kada smo tražile i kada nismo. Svaka od nas, pored zahvalnosti i bezmerne ljubavi, ima i sijaset primedbi na tu istu majku. Majke imaju, kao što znamo, i upotrebnu vrednost – služe i tome da na nekoga uvek može da se bude ljut, da se zameri, da se okrivi, pozove na odgovornost, ili kako mladi kažu „prozove”.

Odnos majki i ćerki jedan je od najlepših, ali i najkomplikovanijih odnosa u životu

Najlepše, najbolje

Iz vremena kada smo bile male, majke su uglavnom bile idoli: najlepše, najbolje, u školi smo dobijale petice na pismenim zadacima sa temom „Moja mama”. Majke su znale da nam odaberu šta da obučemo za prve rođendane, za rođendane naših drugara koji su se onda slavili po kućama, a drugari su bili iz obdaništa, školice, zabavišta, malo ko je govorio „vrtić”. Ponajviše ih je bilo iz zgrade, komšiluka, dvorišta, sa sprata, od preko puta i pokoje dete maminih i tatinih prijatelja. Uh, da ne zaboravim braću i sestre od… Pa su nam kupovale odeću za prvi dan u školi, nameštale kosu, učile kako da gledamo pravo u oči kada s nekim razgovaramo, da je učiteljica ipak u pravu (naročito kada nije), kako se drži olovka, da slova ipak moraju da budu iste veličine, da nije najgora muka na svetu naučiti tablicu množenja.

Da bismo odrasle i postale psihološki, socijalno i ekonomski nezavisne, moramo postepeno da se odvajamo od svojih majki

Brisale nam suze kada se posvađamo sa jednom od nebrojenih najboljih drugarica i učile kako se miri. Tako smo uspele da sačuvamo neka od najboljih prijateljstava danas.

I naše mame su imale mame

Kada su počela prva zaljubljivanja, imale su majke šta da kažu. Imale, a neke čak i smele. Neke su bile mudre pa su ćutale. Nema veće ljutnje nego kada majka kaže da nešto što smo odabrale nije baš onako kako je ona zamislila. Ili još grđe, kako misli da bi bilo bolje za nas. Znalo je to da vodi do teških reči, suza sa obe strane…

Svaka od nas, pored zahvalnosti i bezmerne ljubavi, ima i sijaset primedbi na majku

Onda ipak dođu neki dani kada se setimo nečega što je majka govorila, kako se pravi neko jelo, savija peškir, koja jabuka je najbolja za pitu, da crveni ruž nije najprikladniji za jutro iako nam baš sjajno stoji, da nam je ta drugarica već nekoliko puta jasno pokazala da nije pravi oslonac u životu, da taj mladić nikada neće da se pretvori u princa…

Odnos majki i ćerki jedan je od najlepših, ali i najkomplikovanijih odnosa u životu. Da bismo odrasle i postale psihološki, socijalno i ekonomski nezavisne, moramo postepeno da se odvajamo od svojih majki. To ne znači da ih odbacimo kao što rakete u svemir odbacuju one delove pomoću kojih su lansirane, već da koristeći bogatstvo koje smo dobile od njih i njih same, polako integrišemo u svoju ličnost, oblikujući sve to ipak po svojim potrebama i svom psihološkom obličju.

Majke imaju, kao što znamo, i upotrebnu vrednost – služe i tome da na nekoga uvek može da se bude ljut, da se zameri, pozove na odgovornost ili „prozove”

Težak je to zadatak i iziskuje mnogo napora, poštovanja različitosti i uvažavanja dostojanstva sa obe strane. Jer i naše majke su imale svoje majke, koliko da ne zaboravimo. Te mamine mame su bile naše babe, bake, bajke, nane, nanke ili kako smo ih već zvale i pamtimo ih po nečem drugom. Nisu bile naše mame. Naše mame su imale iste „bitke” sa svojim mamama. Sa stanovišta svake strane, svaka ima potrebu da je bila u pravu, makar se to glasno i ne izgovorilo. Činjenica je da je i jednu i drugu nerviralo saznanje da je „ona” bila u pravu, ko god „ona” bila.

Kako je bila u pravu

Kao deca smo često čule čuvenu rečenicu „Obuci se, meni je hladno” i to nas je nerviralo. Ili „Ja ne volim takve osobe, zašto se s njima družiš”, pa „Mislim da je taj fakultet pravi za tebe”, ili „Od tog tvog momka neće biti ništa, kad ti kaže majka”. Budimo poštene, mnogo takvih rečenica.

Poruke, misli, neke emocije, žive u nama i kada mame više ne bude, možda tada čak i više

A onda, odjednom, otvorimo usta, a iz njih izađe – majka. Njene reči, rečenice, reklo bi se i misli. Poruke, misli, neke emocije, žive u nama i kada mame više ne bude, možda tada čak i više. Jeste ugrađeno u nas kao autentični integralni deo, delom je naučeno kao model ponašanja, delom je nesvesno čuvanje onoga što je majka.

Naše unuke će imati drugačije sećanje na nas kao mamine mame koje su sve razumele, odobravale i praštale

Tek tada kada se uhvatimo u takvom činu, kreće nerviranje. Kako je samo mama bila u pravu! Nema mesta zlu, pogrešci, osećanju krivice. I eto rečenice: „Mrzim kada vidim da je mama bila u pravu”. Da, bila je. Tako će biti i s našim ćerkama. Naše unuke će imati drugačije sećanje na nas kao mamine mame koje su sve razumele, odobravale i praštale. Samo napomena – nismo pitale naše majke da li su i s njima tako razgovarale.