Prvo mesto

Usred šljaštećih reklama u prednovogodišnjoj euforiji, među svim onim američkim božićnim pesmama, od Doris Dej koja tri puta dnevno peva na radiju „Ke sera sera” do Maraje Keri sa čuvenim hitom „Sve što želim za Božić si ti”, među girlandama, jelkama, u sjajan crveni papir upakovanim poklonima, među reklamama koje nahrupljuju sa svih strana – za porodično prasence i kiselu vodu ili za tablete za varenje, među svim tim beskonačnim rasprodajama svega i svačega po internetu, u tom svetlucavom šarenilu, pažnju mi je privukao jedan mali klip.

Gabor Mate, čuveni kanadski lekar i pisac, svetski poznat po bavljenju traumom, u jednom nedavnom intervjuu rekao je da od autoimunih bolesti u osamdeset odsto slučajeva obolevaju žene.

Zato što su empatične. Zato što potrebe drugih stavljaju ispred svojih. „One su programirane da preuzimaju tuđi stres, i onda se događa da imunosistem napada telo koje treba da štiti.”

U pitanju je kulturni program, društveni konstrukt, i ova priča očigledno nije pitanje pola ni hormona, ona je pitanje kulture.

Gabor Mate izdvojio je četri osnovna razloga za ovu poražavajuću statistiku.

Tradicionalno, ženi su uvek drugi važniji. Zatim, osećanje dužnosti i odgovornosti uvek se stavlja ispred ličnih potreba i želja. Koncept dobre, blage žene koja svima udovoljava za posledicu ima suzbijeni zdrav bes. I na kraju, ženama je usađeno da se osećaju odgovornima za ono što drugi misle.

Sigurno da u ovome ima mnogo istine, pogotovo onda kada žena ne želi da stavi nikoga ispred sebe, a stavlja ga. Kada joj je uskraćeno pravo da ima želje. Kada ne može da govori, ili kada govori uludo, jer je niko ne sluša. Kad joj nije dozvoljeno da ispolji zdrav bes. Kada nevoljno kupuje novogodišnje poklone drugima, a skoro nikada sebi.

Pa ipak, pitam se kakav bi bio ovaj svet da nam drugi nisu često na prvom mestu. Na primer, naša deca? Na primer, naši roditelji? I onda, zašto da ne, i naše druge polovine? Nije, dakle, poenta u tome da li su nam drugi na prvom mestu, nego da li smo ih tamo stavili sa radošću ili „pod moranje”.

Setimo se naših majki, i pogotovo naših očeva, koji nikada sebi nisu bili na prvom mestu, i to ih nije činilo ni ojađenim, ni slabim, niti bolesnim.

Onda kada je zamenica MI bila u svakodnevnoj upotrebi, svet je bio bolji, i zdraviji, i ljudi su bili srećniji.