mirjana bobic mojsilovic - kolumna

Srećni ljudi

Urušeni sistem vrednosti ubedio nas ne samo da je novac sve, već i da nijedna bliskost nije dovoljno važna – otuda poremećeni odnosi između dece i roditelja, braće i sestara, prijatelja, ljubavnika

Epidemija besmisla širi se zapadnom poluloptom skoro kao požar. Depresija je postala bolest današnjice, česta kao grip.

Pomislim često kako smo svi, ponekad, siročići oluje. Izmanipulisani ludilom potrošačke civilizacije, idejom da biti – znači imati, i da nema života ako se on ne može opisati dugačkim spiskom stvari koje posedujemo, ili ljudima koji nas obožavaju. Uterani smo u neprestano takmičenje u dokazivanju vlastitog značaja merenog količinom lajkova na društvenim mrežama i megalomanskim predstavama o sebi samima, u uzaludnom pokušaju da nam životi liče na sličice raja, ponuđene u svetlucavim ekranima bez kojih ne idemo nikuda.

Urušeni sistem vrednosti ubedio nas ne samo da je novac sve, već i da nijedna bliskost nije dovoljno važna – otuda poremećeni odnosi između dece i roditelja, braće i sestara, prijatelja, ljubavnika. Telo i novac jedina su dva božanstva kojima je okrenuta celokupna zapadna civilizacija, a samoljublje je postavljeno kao vrhunski lični zadatak. Ipak, samoljublje je najbesplodnija od svih ljubavi, a patološki narcizam savremenog doba, na kraju nas suočava ne samo sa beskonačnom prazninom nego i sa ogavnim satanskim stihovima koji nam poručuju da ništa ionako nema smisla, jer nikada nećemo biti dovoljno lepi, mladi, bogati i uspešni, poredeći se sa nametnutim uzorima.

Kad tražimo srećne ljude, gledamo uglavnom u pogrešnom pravcu. Oni nisu na naslovnim stranama, oni su na ulicama, pijacama, na njivama…

Stvarnost nije dovoljna, i ako ne radimo na njoj, prepušteni direktnim i prikrivenim porukama medija, lako možemo postati žrtve ovog programiranog besmisla.

Niko nam nije rekao da svako ima nešto što nema, i da se sa nemanjem može živeti. Da je ponekad ono što ne dobijemo, možda pravi dar, da su male stvari izvor jedine sreće, a da uspeh stanuje na sasvim drugoj adresi.

Jednom me je vozio taksista, srećan čovek. Inženjer, koji je dao otkaz, i uzeo volan svog života i bukvalno u svoje ruke. Radi onoliko koliko mu je potrebno da vodi normalan život. Druži se sa svojom porodicom, ide na pecanje, i uživa u svojoj slobodi. Tada sam dobila jednostavnu i možda najvažniju lekciju – najveći uspeh u životu je razlikovati bitno od nebitnog, najveći uspeh je biti zadovoljan u sopstvenoj koži, ma čime da se bavimo. 

I još nešto, kad tražimo srećne ljude, gledamo uglavnom u pogrešnom pravcu. Oni nisu na naslovnim stranama, oni su na ulicama, pijacama, na njivama, kao ona tri đubretara koji su jutros odložili svoje metle i prozvali me na ulici: „Gde si, komšinice?” 

Sva trojica bili su nasmejani. Tri mala sunca u ovom kišnom danu.