Nauka o sreći

Nisam ni znala da to postoji, ali čovek se uči dok je živ.

Pre nekoliko dana, sasvim slučajno, nabasala sam na intervju Artura Bruksa, profesora sa Univerziteta Harvard, i autora trinaest knjiga. Za sebe kaže da je specijalista u nauci sreće. Nauka o sreći za mene je potpuna novost, iako sreća kao tema predstavlja jedno od nekoliko važnih pitanja kojima su se filozofi bavili otkako je sveta i veka. Sam profesor Bruks kaže da (iako izučava sreću, i iako se trudi da ljudima pomogne da je pronađu ) u devedeset odsto svog vremena priča o nesreći. Ljudi su, tvrdi on, danas duboko nesrećni i ne mogu da pronađu smisao života. I sam za sebe priznaje da je na skali sreće od jedan do deset, on srećan za jednu mršavu trojku. Drugim rečima, i sam je više nesrećan nego srećan, i da je zato i počeo da se bavi izučavanjem ove nauke.

Dok sam gledala ovaj intervju, profesor mi je ostavljao neobičan utisak – toliko želi da pronađe sreću za sebe i druge, a u stvari dokazuje da je sreća teško dostižna i gotovo nemoguća – pa je s tim u vezi i potražnja nesrećnika za intelektualnim savetima i esejima ovog stručnjaka – sasvim logična. S druge strane, čovek koji ga je intervjuisao, inače čuveni dokumentarista Mark Laita, nekako je više bio „moj dezen”. Laita je na samom početku ovog zanimljivog intervjua rekao da je još kao dvanaestogodišnjak našao recept za sreću – otkrij ono u čemu si dobar, i daj sve od sebe.

„Igrao sam tenis, i gubio sam. I svaki put kad sam poražen išao kući, zahvaljivao sam Bogu što sam dobar još i u nečemu drugom.”

Profesor Bruks, međutim, rekao je nešto zanimljivo: Traganje za srećom je veoma važno, i koračanje ka nekom cilju ono je što može da donese osećanje sreće, ali čovek nije napravljen da bude srećan „do kraja života”. On kaže da preko 80 odsto sportista, posle osvajanja sportskih rekorda, počinju da pate od depresije.

Pada mi na pamet mit o Sizifu. Alber Kami je u istoimenoj knjizi zaključio da je Sizif, u stvari, bio srećan čovek, jer je bar svakoga dana imao šta da radi.

Nema, dakle, uzaludnosti, za onoga ko želi da živi, i da svakoga dana pronađe mrvicu sreće.

U savremenom društvu, u kome su promenjeni svi vrednosni kodovi, izvori nesreće kao da su namerno posađeni na svakom koraku. Odnos prema starenju, na primer, ili kompetitivno tržište svega pod kapom nebeskom, ostavlja čoveka u dubokom očaju – jer su novopostavljeni standardi teško ostvarivi.

Pa ipak, možda i nije toliko teško dostići sreću, svakoga dana, po malo.

Ima jedna ovdašnja baka, koja je poput drevnog filozofa sažela kocept sreće u nekoliko mudrih saveta:

Svako jutro, našte srca, popij jednu rakijicu!

Svake večeri, popij jednu čašu vina, al’ sa guštom! (Ne pij vino, ako nisi dobre volje!)

Ne boj se rada – nije rad ubio čeljade, no je briga satrla čoveka!

I najvažnije: Nikada ne gledaj šta nemaš, nego šta imaš.