Jedi, moli, voli

Film Jedi, moli, voli, sa Džulijom Roberts, nije bio samo film koji se gledao već talas ženskog buđenja kroz priču koja se prepoznavala u stomaku, u grudima, i u onom tihom unutrašnjem šapatu: „Znam da nešto nije kako treba, ali ne znam još šta”.

Možda je baš zato dotakao toliko žena, jer nije govorio o egzotičnim putovanjima, nego o nečemu mnogo kompleksnijem i jednostavnijem u isto vreme – o hrabrosti da se napusti poznato i da se krene ka sebi, čak i kada to znači da se privremeno izgubi sve ono na šta smo navikle i što nas definiše. „Pa ako može Džulija, zašto ne i ti?!”

Kako je iz tog unutrašnjeg buđenja došlo i do promene moje životne priče, želja duše mi je bila da napravim „mini-verziju filma”, i tako se rodio prošlogodišnji retreat na Braču Jedi, moli, voli, koji se nastavlja i ovog leta!

Brač za mene nije samo lokacija nego prostor u kome sam i sama prolazila svoje tišine, svoje borbe, svoje razgradnje i ponovna sastavljanja, uz prisustvo i ljubav mog Duhovnog Učitelja, kao i uz prirodu koja tamo nije dekor nego živa sila koja te vrlo brzo nauči da ne možeš da je kontrolišeš, nego samo da joj se predaš. I možda je baš zato tamo sve postalo jasnije, jednostavnije i nekako istinitije.

Kada smo na svom potencijalu, sve ide lako i podržavajuće!

I baš tako lako, na tom mestu pronašla sam kamenu kuću koja je izdvojena „od civilizacije”, sa bazenom koji ima najlepši zalazak sunca, s maslinjakom koji te grli, s malim vrtom koji te hrani, i s jednom posebnom tišinom koja nije prazna nego puna. Iz te punoće rodila se ideja da žene dovedem upravo tamo, da na nekoliko dana izađu iz svojih života koji su često previše ispunjeni svime – osim njima samima.

Jedi, moli, voli je naziv, a zapravo i proces. Jutro počinje jednostavno, bez žurbe, uz zvuk zrikavaca i jutarnje sunce, nežno buđenje tela kroz lagane pokrete, istezanje i disanje koje polako vraća pažnju u telo. Bez očekivanja, učimo se da uživamo i ponovo upoznajemo telo, dok muzika u pozadini i zrikavci drže prostor. I već tu počinje nešto da se otvara, jer telo vrlo brzo prepoznaje kada mu je dozvoljeno da se opusti i prodiše.

Žene koje rade jogu i istežu se.Shutterstock.com

Hrana je makrobiotička, lagana, čista, pripremljena tako da hrani, a ne da opterećuje. Učimo kroz kreativnost i razonodu kako da se hranimo zdravo i tu se često desi jedan tihi pomak u ženama, jer shvate koliko zapravo nisu u kontaktu sa sobom ni kroz najosnovnije stvari poput ishrane, i koliko je povratak jednostavnosti, zapravo, povratak osećaju da su žive.

Tokom dana plivamo, ronimo, šetamo pored mora, razgovaramo, ali ne onako kako se inače razgovara u svakodnevici, nego iskrenije, sporije, s više slušanja i osećaja šta iz nas izlazi. Čitamo priče i pesme, pevamo, a ponekad samo sedimo u tišini, i ta zajednička prisutnost počinje da stvara jednu vrstu nevidljive mreže u kojoj niko nije sam, ali niko nije ni izgubljen u drugome. Naravno, kako bi mogli bez zvuka čarobnih instrumenata, tako je najčeše veče odvojeno za potpunu harmonizaciju, vibracijama gonga i zvučnih činija, pred san.

I onda dolaze trenuci koji su možda najvažniji, oni u kojima se žena sreće sa sobom, bez uloga. Bez potrebe da bude dobra, jaka, organizovana, nasmejana, funkcionalna, već samo ona. I tu se često događa ono zbog čega ovaj retreat i postoji – lagano skidanje slojeva, emotivnih barijera i blokova, otpuštanje napetosti koje su godinama skupljane, i povratak onoj jednostavnoj istini da ispod svega toga postoji jedna celina koja nije izgubljena, nego samo prekrivena.

Shutterstock.com

Jedi, moli, voli u tom smislu nije program nego podsećanje: da jesti znači vratiti se telu, da moliti znači vratiti se smislu i onom tihom unutrašnjem osećaju povezanosti s nečim većim od nas, a da voleti znači – toliko toga što se ne može rečima iskazati koliko se može osetiti, pokazati i doživeti kroz lično iskustvo!

I možda je najvažniji deo svega upravo to da se ništa ne forsira, ne očekuje, da se ništa ne „postiže”, nego da se dozvoli da se dogodi, u kontaktu s prirodom, s drugima i sa sobom, kroz moje vođstvo koje nije kontrola nego držanje prostora. I kada žene odu sa Brača, one ne odlaze kao neko novi nego kao neko ko se vratio sebi, makar malo, makar nežno, makar… Ali dovoljno da znaju da to mesto postoji u njima i da mu se uvek mogu vratiti.

Da li ste spremne za pronalazak tog mesta?

Čekam vas!

Ana

Naslovna fotografija – Shutterstock.com