Novogodišnja želja
Da li smo spremni na ostvarenje svojih želja? Da li spadamo u one ljude koji govore „želeo bih da to nisam uradio”, ili spadamo u one koji mrmljaju „kamo lepe sreće da sam to uradio”
I, bila je ovo jedna gadna godina, godina straha, loših vesti, nesigurnosti i panike. Bila je ovo godina u kojoj su nas napuštali prijatelji, u kojoj smo se sretali sa razočaranjima, godina usamljenosti i briga.
Sada, dok kitimo jelke i kupujemo sve za rusku salatu, dok gledamo u novogodišnje svetiljke ili jurcamo po radnjama da napokon kupimo poklone najmilijima, dok nas različiti Deda Mrazovi iz reklama spopadaju sa svih strana, pomislimo, šta bismo samima sebi poželeli u sledećoj godini. Razmišljam ceo dan o tome.
Da svi budemo zdravi, to se podrazumeva.
Može li, u stvari, sve što želimo da stane u tu jednu jedinu rečenicu? Da li je dovoljno poželeti, kao Klod Mone, da se nekako sredi da ostanemo u nekom kutku prirode, i samo uživamo u njoj?
Može li se više uopšte pobeći od svega?
Da li su naše želje uglavnom vezane za druge – za one koje najviše volimo, za našu decu, roditelje, braću i sestre, voljene osobe, prijatelje, ili smo postali egocentrični i sebični kao kultura u kojoj živimo?
Želim da budem bolja, samo još uvek učim kako se to radi
Da li, u stvari, želimo sigurnost time što poželimo više novca, ili je ta želja danas postala deplasirana, pošto se sloboda ispostavlja kao najvažnije bogatstvo, u ovom svetu zaularenom na sve moguće načine?
Da li smo spremni na ostvarenje svojih želja? Da li spadamo u one ljude koji govore „želeo bih da to nisam uradio”, ili spadamo u one koji mrmljaju „kamo lepe sreće da sam to uradio”?
Da li želimo da volimo ili da budemo voljeni?
Da li su nam želje realistične, ili su neostvarive, pusta želja?
Kad god sam u poslednjih nekoliko meseci pitala sveštenike, inspirisana željom da se sve ovo, nekako, promeni: „Kada će nam, oče, biti bolje”, svi do jednog su mi odgovarali: „Biće nam bolje, kad mi budemo bili bolji.”
Dobro, shvatila sam poruku. Želim da budem bolja, samo još uvek učim kako se to radi.
Ne znam nikoga ko bi za Novu godinu sebi poželeo da bude skromniji.
I sada, dok se spremam da umutim domaći majonez, malo „spuštena”, razmišljam o svojoj novogodišnjoj želji.
Ona se smanjila na veličinu zrna graška. Stvarno je mala, ljudska, i ostvariva.
Želim, želim, želim – da se ne plašim. Da nova godina bude bez straha.
Ili, što bi rekli oni čije je drvo želja šareno i natrpano kao najokićenija jelka:
„Neka najbolje iz tvoje prošlosti bude najgore u tvojoj budućnosti.”
Šta vi želite?