inspiracija
Gorica Nešović

Nije kao što je nekad bilo, ali uživajte u onom što imate

Decenijama se trudim da iskre radosti oživim svake godine. Nešto dođe samo od sebe, a za nešto se potrudim. Bez jelke, girlandi i balona, ne može da prođe nijedna Nova godina

Pred kraj godine, neminovno sabiramo i oduzimamo. U firmama ima dosta posla oko godišnjih izveštaja, rezultata, godišnjih nagrada, planova za budućnost… Vreme je i slava, trpeze prepune, džepovi poluprazni, ali stigne neki kredit, neki bonus, pa se izvučemo. Ne štedi se kad je slavlje. A da li je i doček Nove godine slavlje? Bez obzira šta pričamo – jeste. Nije slavlje samo u tanjiru, nego svuda oko nas. Izveštačena radost estrade, jeftini skečevi u novogodišnjim TV programima, reprizine reprize domaćih filmova koje znamo napamet… sve to znamo unapred.

Mnogo volim Novu godinu. Jelku kitim u prvoj nedelji decembra. Velika, bogata, kao prava, a veštačka. Prošle godine sam htela novu da kupim, jer je ova stara jedno deset godina, ali nijedna nije bila bolja i lepša od ove koju imam. Mislim da će poslužiti i ove godine. Prvo je raširim u prostoru i onako zelena, bez ukrasa, stoji jedno nedelju dana, a onda – polako se kiti i doteruje. Kad uđem u kuću, prvo nju ugledam i pregledam, pa mi sve nekako lepo oko srca.

Kaže mi drugarica da će poklone da šalje brzom poštom, još samo kad bi dostavljači bili obučeni kao Deda Mrazovi, to bi bio hit

Nekad…

Kad sam bila dete, kupovali smo tzv. pravu jelku, ali je bila sečena i zbog toplote vrlo brzo bi one iglice počele da otpadaju. Tuga. Tako, tata jedne godine donese veštačku. Nije bila velika, ali bogata, ma kao prava. Ukrasi su bili krti i lomljivi, moralo je vrlo oprezno sa njima. Od krep-papira smo pravili girlande i razvlačili od lustera ka uglovima plafona, duvali ko zna koliko balona, a na lice i kosu stavljali šljokice. Sijalo je na sve strane. A tek lampice koje žmirkaju! Nekoliko sekundi pre ponoći, palili smo prskalice, da sve zaiskri, pa koliko iskrica toliko i želja i nade da će se bar neke ispuniti.

Mama je pravila vanglu ruske salate, peklo se i neko meso, tegle pune turšije i ostalih kiselih salata otvarale su se po želji. Jedne godine dobije super recept za tulumbe u kojima smo se davili, pa je to bila naša dečja želja. Bila je moderna i sangrija, u velikoj staklenoj činiji vino sa voćem i šećerom, pa smo i mi deca malo voleli da probamo. Malo udari u glavu, taman da poveća raspoloženje. Tri dana jedemo u dnevnoj sobi, držeći tanjire u krilu, što je inače bilo nedopustivo tokom godine, ali ta tri dana sve može. Ceo dan se prevrćemo sa fotelja na krevet, filmovi po ceo dan na ukupno dva kanala, Prohujalo sa vihorom, Doktor Živago… onda neki vestern i – uživanje. Nikakav spektakl, nema vatrometa, nema nekog specijalnog provoda, ali sve je tako lepo. Iskre radosti na svakom ćošku.

Ne treba nam vatromet koji istutnji nakratko, već svakodnevna svetlucanja

Pokloni su se uglavnom odnosili na paketiće sa slatkišima i ponekom igračkom. Najveći deo tih slatkiša bile su napolitanke i kutije sa keksom koji niko nije voleo, ali je zgodan za popunjavanje paketića, kako bi izgledali veći. Tata je stalno govorio „prevara”, ali nema veze. Drugog januara smo išli u bioskop, u 10 pre podne, davali se Diznijevi crtaći Pepeljuga, Snežana i ostali hitovi. Još kad padne sneg pa sve svetluca, baš bude bajkovita cela atmosfera.

…i sad

Decenijama se trudim da te iskre radosti oživim svake godine. Nešto dođe samo od sebe, a za nešto se potrudim. Bez jelke, girlandi i balona, ne može da prođe nijedna Nova godina. Jeste nam korona pokvarila mnoge planove, ni slavu ne slavimo kao ranije, ređe se viđamo uživo, više preko video-poziva… Do pre nekoliko godina, pravila sam žurke svakog 2. ili 3. januara… Ove godine ću je preskočiti, ali kao da smo se i na to navikli. Sve odlažemo, čekamo da prođe. Kaže mi skoro drugarica da će poklone da šalje brzom poštom, još samo kad bi dostavljači bili obučeni kao Deda Mrazovi, to bi bio hit.

Kad pogledam u retrovizor, u ovoj godini mi se dešavalo sve ono što nikom ne bih poželela. Imala sam tri operacije na dva oka, u roku od mesec i po dana… Mogu sad da nabrajam, ali može to i ovako da se gleda – posle skoro tri meseca totalnog slepila, evo pišem ovaj tekst. Nije kao što je nekad bilo, ali je svakako bolje i, što bi rekao moj doktor – može da se funkcioniše. Na insulinu sam tri godine, šećer mi je kao u reklami za zdravlje, nisam se ugojila, iako se jako malo krećem, pritisak mi se prilično sredio…

Nemojte žaliti za onim što nemate, već uživajte u onom što imate. A imate ljubav, sigurno

Kupila sam sebi za Novu godinu traku za trčanje i hodanje. Ne verujem da ću baš da trčim, ali ću sigurno bolje da hodam. Već se osećam bolje.

Želim vam svima dobro zdravlje, sreću, uspeh i mnogo iskri radosti u godini koja je tek pred nama. Da te male svetlucave trenutke miline i topline oko srca osetite što češće. Ne treba nam vatromet koji istutnji nakratko, već svakodnevna svetlucanja.

Nemojte žaliti za onim što nemate, već uživajte u onom što imate. A imate ljubav, sigurno. Negujte je i čuvajte porodicu, prijatelje, kolege… Imajte lepe misli i sve će biti dobro.

Srećna vam Nova godina!

Živeli!!!