Novi sjaj zaboravljene književnice – jedna moguća autobiografija

Sveobuhvatna knjiga izabranih pripovedaka Milice Janković, koju je priredila Slavica Garonja, trebalo je da izađe prošle godine, da bi obeležila 140 godina od rođenja jedne od naših najplodnijih i nezasluženo zapostavljenih književnica . Međutim, zbog pandemijskih zastoja, knjiga je izašla za ovogodišnji Sajam i na 141. godišnjicu Miličinog rođenja, koja se navršava 23. novembra. Time je sudbina knjige na neki način ponovila sudbinu Milice Janković, kojoj je bolest preusmerila biografiju i obeležila njen književni opus.

Ispovesti po ukusu Jovana Skerlića

Milica Janković je na književnu scenu stupila na velika vrata 1909. godine kada joj je prva priča objavljena u prestižnom Srpskom književnom glasniku, a novi uzlet dobila je po objavljivanju teksta Jovana Skerlića pod naslovom Dve ženske knjige, u kome je ovaj arbitar srpske književnosti prvu Miličinu knjigu Ispovesti označio kao bolju od prve knjige Isidore Sekulić Saputnici.

Posle gotovo potpune zanemarenosti nakon Drugog svetskog rata, delo Milice Janković poslednjih godina doživljava novo čitanje. Pored tri romana (Pre sreće, Plava gospođa i Mutna i krvava), Milica Janković je objavila oko sto pripovedaka u nekoliko zbirki i u književnim časopisima. 

Najbolji deo tog opusa uvršten je u knjigu (izdvači Prometej i Beogradsko čitalište, uz podršku Ministarstva kulture), koja već svojim naslovom – Jedna moguća autobiografija – daje ključ za čitanje.

Borba sa bolešću nije bila ni jedina ni prva nevolja s kojom se Milica suočavala. Rođena je 1882. u Požarevcu, u bogatoj trgovačkoj porodici, kao bliznakinja, ali je druga beba, sestra Jelica, umrla ubrzo po rođenju. Kad su Milici bile četiri godine, otac je bankrotirao. Imanja i kuće su otišle na doboš, a otac u zatvor. Tada su majčini roditelji nju i njeno četvoro dece doveli svojoj kući u Velikom Gradištu.

Ujaci kao očinske figure

Miličin deda Radovan bio je ugledan trgovac, a baba Živka bila je rođena sestra Stojana Pavlovića, požarevačkog trgovca i dede po majci slikarke Milene Pavlović Barili.

Iako sa današnje tačke gledišta srodstvo dve umetnice nije previše blisko, njihove porodice, naročito Milenina majka Danica i Milica Janković, održavale su dobre odnose i redovno se dopisivale. Milena, koja je 28 godina mlađa od Milice, odrastala je sa svešću o tome da ima rođaku priznatu književnicu. O tome svedoče i neke sačuvane razglednice i pisma koja je Milena kao devojčica pisla svojoj teta Mici.

Kad je u Parizu primila vest o smrti svoje teta Mice, Milena u pismu trećoj rođaki kaže: „Istina je da će njena divna duša i njena dela da žive mnogo duže od sviju nas, ali opet, ona sirota će mnogo da nam fali. Izgleda mi svih ovih dana da joj čujem glas i osećam u mojoj njenu meku, toplu, bolesnu ruku sa polurukavicama.”

Milica i Milena imale su još jednu sličnost u biografiji. Pošto su im se roditelji rano razveli, odrastale su uz majčinu porodicu, a figuru oca su im zamenjivali ujaci. Milica je imala ujaka starog – Rafaila, koji je bio jedan od prvih trgovaca muzičkim instrumentima u Srbiji. Ujak mladi, 20 godina mlađi od brata Rafaila, bio je Lazar, visokoobrazovan i višestruko talentovan. Lazar je Milicu podsticao da čita i da crta. Ali, ujka Lazar Mihajlović se razboleo, a pre nego što je umro u 28. godini života, ostavio je Milici određenu sumu novca, od koje je ona kasnije mogla da se školuje.

Zbog bolesti se odrekla ljubavi i slikarstva

Tako je Milica, po završenoj gimnaziji u Gradištu i Višoj devojačkoj školi u Beogradu, upisala slikarstvo u školi Bete i Riste Vukanovića. Jer, prvi izbor književnice Milice Janković bilo je slikarstvo.

Kasnije, Milica je od 1902. do 1906. radila kao nastavnica crtanja u Kragujevcu, a ostao je sačuvan manji broj njenih radova. U to vreme je uspela i da sebi plati jedan semestar studija slikarstva u Minhenu, kod profesora Ažbea, o čemu ima i nekih priča koje se prvi put objavljuju u knjizi Jedna moguća autobiografija.

Dok je službovala u Kragujevcu, upoznala je kolegu profesora, vajara Simu Roksandića. Rodila se ljubav i on ju je zaprosio. Ali ona je već dobila strašnu dijagnozu da ima tuberkulozu kostiju i da prognoze nisu najbolje. Odbila je Siminu bračnu ponudu, ali mu je preporučila da se oženi jednom od njenih sestara od ujaka, Rafailovom ćerkom Ljubicom.

Kako zbog bolova više nije mogla da stoji za štafelajem, Milica je morala da napusti i slikarstvo i posao nastavnice, pa je otišla da živi kod svojih rođenih sestara, koje su bile učiteljice u selu Smoljincu. Milica je knjigom Iz skamije ostavila vredno svedočanstvo o učiteljskom pozivu koji je krajem 19. i početkom 20. veka bio jedini prozor za emancipaciju devojaka koje nisu poticale iz bogatih porodica.

Bolna iskustva pretočena u knjige

Tokom te prve zdravstvene krize Milica Janković se okrenula književnosti. Tu, u učiteljski stan u Smoljincu stiglo joj je pismo sa pohvalama od Jovana Skerlića. U znak pijeteta prema svom mladom, prerano preminulom ujaku i dobrotvoru, Milica je svoje prve književne radove potpisala pseudonimom L. Mihajlović.

Od tada, život Milice Janković posvećen je pisanju i lečenju. Lek traži u primorskoj klimi i leta provodi u Dubrovniku, Igalu, Splitu, Cavtatu, gde je smeštena radnja mnogih njenih pripovedaka.

Godine 1927. u Beogradu je održano književno veče znamenitih pisaca, kao što su Isidora Sekulić, Sima Pandurović, Pavle Popović, Desanka Maksimović i drugi, sa ciljem da se sakupi novac potreban da bi Milica mogla da ode u Pariz na lečenje.

U Gradu svetlosti provela je dve godine, gde je pored ruskog, koji je dve godine studirala, naučila i francuski jezik, a mnoga iskustva iz tog boravka našla su se na stranicama njenih knjiga. Međutim, lečenje nije dalo dobre rezultate. Milica je i dalje trpela bolove i sve teže se kretala, da bi poslednjih 20 godina života provela vezana za invalidska kolica i postelju. Tim iskustvima bavila se u knjigama Među zidovima i Mutna i krvava.

Predviđanje Isidore Sekulić i književna prijateljstva

Od njenih brojnih književnih prijateljstava jedino je ono sa Aleksom Šantićem dobilo svedočanstvo u njenoj prozi. Na drugoj strani, odnos sa Isidorom Sekulić sa kojom je istovremeno ušla u književnost, nikada nije bio blizak, ali je ostao poseban, pa je baš Isidora održala govor na Miličnoj sahrani. U jednom intervjuu iz 1957. godine Isidora je rekla: „Milica Janković nema u našoj literaturi svoje pravo mesto. Ona je odličan pripovedač. Kad se smirimo, kad sazremo kao kultura, ona će to mesto morati da dobije.”

Nepoznati album fotografija Milice Janković

Dugo se mislilo da je kroz ratove ostala sačuvana samo jedna Miličina fotografija iz mladosti (pored uljanog porteta koji je uradio Miodrag Petrović 1914, reprodukovanog na koricama ove knjige). Međutim, istražujući delo Milice Janković, priređivač ove knjige Slavica Garonja došla je do ranije nepoznatog albuma fotografija iz poslednjih godina života Milice Janković.

Fotografije su u vlasništvu Jelene Raković, ćerke Olivere Jurković, udate Mladenović, koja je prijateljevala i dopisivala se sa Milicom od 1937. pa do njene smrti 1939. Na tim fotografijama vidimo Milicu Janković u invalidskim kolicima u Košutnjaku, gde je tada živela i u Niškoj banji gde se lečila i gde je i umrla (sahranjena je u Beogradu). Te fotografije prvi put se objavljuju u knjizi Jedna moguća autobiografija.