Ne volim podele

Ima valjda još ovih kao ja, rođenih bez nekog naročitog bremena glede četničkog/komunističkog porekla. Živeli svoje detinjstvo na Miljakovcu, bez ikakvog znanja da nismo in.

Pantalone su bile farmerke. Ko je šta imao, nosio je. Učiteljica je imala hladnu trajnu. Redovno.

Mi smo dobijali ocene na osnovu našeg znanja. Redovno. Imala sam simpatiju, imali smo bioskop, žurke, rukomet, muzičku školu, folklor, dramsku sekciju, dodatnu iz matematike, dom kulture, mesnu zajednicu, parkove oko zgrada, šumu i izvor.

Sve kao sa razglednice iz Rovinja. Ali, ipak…

Bilo je to neke godine, pre x godina, neko je došao do pantalona marke Dizel.

Evo, ne znam kako je do toga došlo, ali pojavili su se dizelaši. Podelismo se odmah u dva tora, te je to bila neka psovka i strašna reč. Ne moraš da budeš pristojan, ne moraš da učiš, niti da ustaneš u autobusu starijem. Samo nosiš neku marku, i ti si postao Neko.

Kad taj Neko govori, njegova je reč poslednja. Njegova se ne dovodi u pitanje. Kad Neko ima druga, a drug ima druga. Svima njima rukovodi Neko.

Nikada nisam shvatila zašto je Neko postao Neko, ali je manipulisanje postalo redovno.

Ne volim podele, ne volim kad se napadaju ljudi, agresivno. Čak i kad ima osnova.

Mrzim dizel farmerke, i manipulacije, i masa i medija, i knjiga i moći. Nikad neću pristati da se linčuje neko zbog Nekog. Jer nije drug sa Nekim.

Budimo svi in i pobedimo u tekućem socijalnom eksperimentu. Svi gledajmo svoja posla, vreme je da zasadimo baštu i odbranimo ovo malo morala što nam je ostalo.

Dok kuvam nemačke špecle, setih se koliko sam volela i svirala Johana Sebastijana Baha.

Za vas danas Brandenburški koncert broj 3 u G-duru, a za Nemce srpski kupus i zelena salata. Organska.

Je lʼ može?

Velika su dela gospodnja, draga svima koji ga ljube. Psalam 111