Farmerke

Paradoksalno, udobnost i neobavezni stil farmerki ne govore, u ovim godinama, o našoj mladosti, nego o našem nesvesnom odustajanju od sveta

Danas sam na ulici slučajno srela poznanicu – bila je u kratkom kaputu, uskoj suknji i čizmama, doterana, našminkana i sa frizurom, spremna da osim svojim znanjem, i svojom pojavom ostavi utisak na poslovnom sastanku na koji je krenula.

Ja sam bila sa kosom u bičevima, u farmerkama i kožnoj jakni, obučena – za šetanje po parku, za odlazak u samoposlugu, ali i za eventualni večernji izlazak. Kad zahladni, uglavnom nosim farmerke – ima u tom mom stavu neke generacijske ležernosti – nama su, naime, kad smo bili klinci, farmerke bile pojam lepote, ukusa i stila. Imati farmerke, značilo je ići u Trst, značilo je ličiti na likove sa omota ploča omiljene muzike, značilo je da si video sveta, makar taj svet dosezao samo do čuvene pijace Ponte roso, i značilo je da si mlad i da se razlikuješ od roditelja na koje nisi želeo da ličiš.

Uzgred, naši očevi nosili su odela i bele košulje, naše majke su išle na trajne ondulacije i nosile faltane suknje sa setovima, i cipele na štikle. I znalo se kako izgledaju odrasli i ozbiljni ljudi, a kako izgledaju mladi koji odjednom znaju više od svojih roditelja, i koji novo vreme dočekuju u pobuni protiv svega postojećeg.

U pobuni koja započinje, uglavnom, promenom frizure.

Farmerke su bile neka vrsta simboličke zastave opšteomladinske revolucije usmerene protiv autoriteta bilo koje vrste

I farmerkama koje su bile neka vrsta simboličke zastave opšteomladinske revolucije usmerene protiv autoriteta bilo koje vrste.

Ideja izvesne raspuštenosti ne napušta nas ni danas, a farmerke i kosa samo su mali prilog za istoriju čitavih generacija koje su od uniforme jednog sistema, bežale u uniformu drugog, verujući da tu nikakve uniforme nema.

Ali i farmerke su bile uniforma.

Danas su one neka vrsta neprolaznog žala za mladošću, ali i neka vrsta konformizma. Paradoksalno, udobnost i neobavezni stil farmerki ne govore, u ovim godinama, o našoj mladosti, nego o našem nesvesnom odustajanju od sveta. Mrzi nas da se doterujemo, mrzi nas, u stvari, da svojom odećom išta poručujemo osim da nas nije briga za svet, trendove i modu, i da smo još uvek mladi.

Ali u tom grmu i leži zec – onog trenutka kada bilo šta počne da nas mrzi, mi počinjemo da starimo.

Pomislim na to svaki put kad vidim moju dragu komšinicu, jednu sjajnu ženu koja ima preko osamdeset godina, kako brzim hodom žuri da uhvati autobus – uvek sa frizurom i biserima, najlonkama u boji kože, suknjom na falte i u malim štiklama.

Pomislim kako je, nekako, mlada.

A nikada u životu nije obukla farmerke.