Lekcija

Suočiti se sa tišinom, i sa apsolutnom samoćom, a ne izaći iz svega toga zarozana, u suzama, razočarana u život, u trenutak, ili besna, ili bezvoljna – ipak sam se odlučila za borbu sa očajem

Ove godine, prvi put u životu, zbog korona virusa slavu sam proslavila sama. Jedini gost bio mi je velikomučenik Četvorodnevni Lazar. Čak ni sveštenik nije mogao da dođe da mi osvešta kolač i žito. Uzela sam sveću koju sam imala, zatim sam upalila tamjan, potom sam izgovorila molitvu koju znam, pustila sveti miomiris da zađe u svaki ćošak kuće, napravila hlepčić koji mi je glumio kolač, upalila sveću, i to je bilo to. Slava.

Onda sam uzela rakijicu i nazdravila za zdravlje, kao što to uvek činim sa mojim parohom, i onda je nastupila strašna tišina. Ni na ulici se ništa nije čulo.

Tišina, samoća i ja, nekako smo se sprijateljile. Odjednom, niko nikom nije smetao. Jednog dana, nama se pridružio i mir.

Kod mene je uvek bučno i uvek ima mnogo gostiju.

Ali sada, sad nije bilo apsolutno ničega, možda je oštrije uho moglo da čuje Šumanovu frekvencu, i onda se sve pretvorilo u to nemanje, u taj zamrznuti trenutak u kome je moje malo ljudsko biće stajalo na klackalici – da li da očajava ili da se bori sa očajem.

Suočiti se sa tišinom, i sa apsolutnom samoćom, a ne izaći iz svega toga zarozana, u suzama, razočarana u život, u trenutak, ili besna ili bezvoljna – ipak sam se za to odlučila. Za borbu sa očajem.

I, nedelju dana kasnije, došao je isti takav, Vaskrs. Jaja, obojena u lukovini, lupala sam sa zidom. Tišina je bila još gromoglasnija, ali u tih nedelju dana, desilo se jedno malo čudo.

Tišina, samoća i ja, nekako smo se sprijateljile. Odjednom, niko nikom nije smetao. Jednog dana, nama se pridružio i mir. Pošto smo oterale paniku, klaustrofobiju, bes, zabrinutost zbog ideje o sveopštoj kontroli, pošto smo isključile televizor i pustile lepu instrumentalnu muziku, pošto smo svi zajedno širom otvorili prozore i pozvali i proleće da uđe, život je odjednom bio lepši. Bilo je potpuno drugačije od svega što znam, ali bilo je, na momente, lepo.

I znate šta: Ponekad je dobro zaboraviti šta je bilo, ili kako je uvek, i koncentrisati se samo na sada. Nego uzmeš ono što imaš, i od toga napraviš nešto.

Na Uskrs, prekršila sam zabranu kretanja, i otrčala do ćoška da bacim đubre.

Da mi je neko ranije rekao da ću zbog toga biti ponosna, i da ću se osećati kao Boško Buha dok neustrašivo zabacujem kesu za đubre u kontejner, ne bih mu verovala.

Kao što nikom ne bih verovala da će me ova robija, naučiti kako se živi.