Lažljivi život odraslih – roman o trenutku kada svet odraslih prestaje da bude sigurno mesto

Teško je govoriti o savremenoj evropskoj književnosti, a ne pomenuti Elenu Ferante. Iako piše pod pseudonimom i njen identitet nikada nije zvanično potvrđen, Elena Ferante je postala jedan od najuticajnijih književnih glasova 21. veka. Njena Napuljska tetralogija stekla je milionsku čitalačku publiku širom sveta, prevedena je na desetine jezika i doprinela da savremena italijanska književnost ponovo zauzme centralno mesto na svetskoj književnoj sceni.

Kada se govori o delu Elene Ferante, gotovo sva pažnja odlazi na čuvenu Napuljsku tetralogiju – Moja genijalna prijateljica i nastavke koji su je pretvorili u jedan od najvažnijih književnih glasova savremene Evrope. Zbog toga njeni drugi romani često ostaju ne tako primećeni, iako upravo u njima možemo da prepoznamo srž njene poetike: opsesiju identitetom, porodičnim odnosima, ženskim sazrevanjem, klasnim razlikama i onim neizgovorenim istinama koje oblikuju naše živote.

„… Možda se u tom trenutku nešto u meni slomilo. To bih mogla da označim kao kraj svog detinjstva.”

Inače, kod Elene Ferante je motiv „nešto se u meni slomilo”, veoma zastupljen, ne u smislu tragedije, već kao ključan trenutak sazrevanja.

Centralni motiv romana upravo je taj trenutak „razočaranja”, postepeno gubljenje poverenja u sve ono što je delovalo stabilno. U tom smislu, roman je više psihološki nego narativni jer prati unutrašnje pomeranje junakinje, a ne spoljašnje događaje.

„Laži, laži, odrasli ih zabranjuju, a sami ih toliko govore.”

Roman Lažljivi život odraslih prati Đovanu, devojčicu iz obrazovane napuljske porodice, koja slučajno čuje kako njen otac govori da postaje ružna i da sve više liči na svoju tetku Vitoriju. Ta jedna rečenica postaje pukotina kroz koju ulazi čitav novi svet – svet tajni, licemerja, prećutanih sukoba i laži koje odrasli svakodnevno izgovaraju.

Elena Ferante i ovde koristi Napulj kao mnogo više od mesta radnje. Grad je podeljen između „gornjeg” i „donjeg” dela, između obrazovane srednje klase i siromašnijih četvrti, između uglađenosti i sirove iskrenosti, između dijalekta i književnog govora. Đovanino putovanje kroz te različite svetove zapravo je potraga za sopstvenim identitetom.

Iako nije deo tetralogije, Lažljivi život odraslih deluje kao da pripada istom književnom univerzumu. U njemu su prisutne gotovo sve teme koje Elena Ferante istražuje.

U romanu Mučna ljubav odnos majke i ćerke postaje prostor sukoba, privlačnosti i odbacivanja. U Dani zaborava žena se suočava sa raspadom identiteta nakon napuštanja. U romanu Mračna kći majčinstvo je prikazano bez idealizacije. Sve te teme vraćaju se i u ovom romanu, samo iz perspektive devojčice koja tek ulazi u svet odraslih.

Posebno je zanimljiva sličnost sa Napuljskom tetralogijom. Kao što Elena i Lila pokušavaju da razumeju sebe kroz međusobni odnos i kroz grad koji ih oblikuje, tako i Đovana pokušava da shvati ko je između dve suprotstavljene slike stvarnosti – one koju predstavljaju njeni roditelji i one koju predstavlja Vitorija. Feranteova ponovo pokazuje da identitet nikada nije stabilan, već da nastaje u stalnom sudaru različitih verzija istine.

Ono što Elenu Ferante izdvaja od mnogih savremenih pisaca jeste njena sposobnost da emocionalnu nelagodu pretvori u književnost. Njeni likovi nisu simpatični u klasičnom smislu. Oni su ljubomorni, kontradiktorni, ponekad okrutni, često zbunjeni. Upravo zbog toga deluju stvarno.

Iako mi je čitanje ovog romana bilo emotivno intenzivno, sada ga vidim kao priču koja namerno ne daje zatvoren zaključak, već ostavlja čitaoca u istoj onoj nelagodi u kojoj se nalazi Đovana: između detinjstva koje više ne postoji i odraslog sveta koji još nije jasan.

U Lažljivom životu odraslih centralno pitanje nije šta je istina, već da li je uopšte moguće doći do nje. Svaki lik poseduje svoju verziju događaja, svoje opravdanje i svoju laž. Đovana postepeno otkriva da odrasli nisu mudri čuvari sveta, već ljudi puni slabosti, strahova i nedoslednosti.

Roman ne nudi jasne moralne podele. Dobro i loše, lepo i ružno, iskrenost i obmana, stalno menjaju mesta. Čitalac je primoran da zajedno sa junakinjom preispituje sve što mu je do tada delovalo sigurno.

Malo koji savremeni pisac uspeva da stvori atmosferu poput Elene Ferante. Njeni romani istovremeno su intimni i teskobni. U njima postoji stalni osećaj da se ispod svakodnevnih razgovora krije nešto mračno i neizgovoreno.

U ovoj knjizi ta atmosfera posebno dolazi do izražaja kroz adolescenciju. Elena Ferante precizno opisuje trenutak kada dete počinje da primećuje pukotine u svetu odraslih. Telo se menja, prijateljstva postaju komplikovana, ljubav se meša sa stidom, a porodica prestaje da bude mesto apsolutne sigurnosti. Napulj, sa svojim kontrastima, dodatno pojačava osećaj unutrašnje nestabilnosti.

Zašto vredi čitati Elenu Ferante i van tetralogije?

Lažljivi život odraslih možda nije roman koji je postao globalni fenomen poput Napuljske tetralogije, ali upravo zato pruža priliku da se Elena Ferante sagleda iz drugog ugla. On pokazuje sve ono što njenu književnost čini posebnom: psihološku preciznost, složene ženske likove, grad koji postaje ravnopravan junak priče i neumornu potragu za istinom koja se uvek nalazi negde između onoga što govorimo i onoga što prećutkujemo.

Za čitaoce koji vole Elenu Ferante, ovaj roman je prirodan nastavak njenog književnog sveta. Za one koji je tek otkrivaju, možda je upravo Đovanina priča najbolji ulaz u atmosferu jedne spisateljice koja već godinama pokazuje da su najvažnije književne drame skrivene u porodičnim razgovorima, sećanjima i lažima koje govorimo jedni drugima – i sebi.

Naslovna fotografija © Jelena990 / Shutterstock.com