Za spas duše

Dok mi se prevrće želudac kao talasi koji zapljuskuju obale Novog Zelanda u filmu Klavir, žao mi je onog klavira koji tužno vlažan, kao višak, prkosi i vremenu i životu, ostavljen da štrči na obali.

Danas, kada nema istine ni na filmu, a kamoli u životu, težimo laganju brzinom svetlosti.

U „vidimo se”, „čujemo se”. Šaljemo sličice koje znače hiljadu reči i živimo od mrvice emocija.

Sirotinja u duši, rastemo i živimo u neprekidnoj komunikaciji, postajemo pisaće mašine novog doba bez duha.

Ako nam duša nestane, nećemo moći da se pokajemo na poslednjem izdahu i spasemo sebe i ceo svet.

Shvatam ja da svako poželi da spase svet samo da ne rasklanja i menja zimsku garderobu za letnju i kuva sremački ručak od sedam jela za širu familiju, koja budnim okom prati da li sam domaće rezance dovoljno tanko sekla onim nožem što mi je baba ostavila i koji je ona nosila na pijacu da joj mesar naoštri. Ja sam naučila da ga oštrim sama i mogu vam reći da sam zadovoljna.

Podstaknuta svojim kuvarskim uspesima rešila sam da ti svaki dan otvoreno kažem: Volim te još uvek i nerviraš me još uvek!

Za spas duše, danas pesma Haleluja u izvođenju grupe Pentatonix.

Amin!