Šakira 4 : Pike 3 ili šta može žena koja zna šta hoće

Na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2026. dogodila se jedna mala priča koja možda govori mnogo više o našem vremenu nego rezultat finalne utakmice. Na travi stadiona u Nju Džerziju, Šakira i Burna Boy plesali su sa decom iz Ugande, grupom Triplets Ghetto Kids. Nekoliko nedelja ranije bili su u Kampali, Šakira je videla njihove plesne snimke uz njenu pesmu Dai Dai, javno rekla da ih želi na završnom spektaklu Svetskog prvenstva i njen tim ih je kontaktirao.

Došli su.

Istovremeno, na Svetskom prvenstvu nije bilo Omara Abdulkadira Artana, jednog od najboljih afričkih fudbalskih sudija. FIFA ga je izabrala da sudi prvenstvo. Trebalo je da postane prvi sudija iz Somalije na jednom Mundijalu. Posedovao je važeću američku vizu. Ipak, po dolasku na aerodrom u Majamiju nije mu dozvoljen ulazak u Sjedinjene Države. FIFA je objasnila da nije uključena u imigracione postupke zemlje domaćina i da konačnu odluku o tome ko može da uđe u zemlju donose američke vlasti. Formalno, FIFA je, naravno, bila u pravu.

A meni je najzanimljivija razlika između te dve priče.

Ne znamo – i za sada ne postoji pouzdan javni dokaz – da je Šakira lično intervenisala u američkom konzulatu i „sredila vize” ugandskoj deci. Zato to ne bi bilo pošteno tvrditi. Znamo nešto drugo: ona ih je poželela na svojoj sceni, javno im obećala mesto i njena ideja je pretvorena u stvarnost. FIFA je, s druge strane, izabrala svog sudiju, a kada se pojavio problem, objasnila je granice svoje nadležnosti. Možda je upravo tu razlika između institucije i čoveka sa fokusom.

Deca iz Kampale koja su privukla Šakirinu pažnju

Ghetto Kids nisu klasična plesna grupa. Projekat je nastao u Kampali kako bi ples, muzika i obrazovanje pružili priliku deci koja odrastaju u siromaštvu, među njima siročadi i deci koja su živela na ulici. Grupu je osnovao Dauda Kavuma, a svetsku pažnju počeli su da privlače plesnim video-snimcima napravljenim daleko od velikih studija i produkcija.

Kada su objavili svoju koreografiju uz Dai Dai, Šakira ih je primetila. „Već sam pozvala Ghetto Kids iz Ugande”, poručila je, najavljujući da želi da završni nastup bude poseban i nezaboravan. Osnivač grupe kasnije je potvrdio da ih je kontaktirao Šakirin tim. A 19. jula bili su na terenu u Nju Džerziju.

© A-Ricardo / Shutterstock.com

FIFA navodi da je njihovo učešće uz Šakiru i Berna Boja podržao Marriott Bonvoy, što pokazuje da iza nekoliko minuta spektakla, naravno, nije stajala samo jedna osoba već čitava produkciona i finansijska organizacija. Ali početna odluka bila je Šakirina: videla ih je, izabrala ih je i nije ostalo samo na lepim rečima.

To mi je možda najzanimljiviji deo priče. Nije dovoljno reći: „Volela bih da ova deca budu sa mnom.” Neko posle toga mora da pita: „Kako ćemo ih dovesti?”

A FIFA nije uspela da dovede svog sudiju. Kontrast sa Artanom je zato gotovo neverovatan. Omar Abdulkadir Artan nije bio turista koji je poželeo da pogleda utakmicu. Bio je zvanično izabrani FIFA sudija. FIFA ga je uvrstila među arbitre za najveće fudbalsko takmičenje na svetu. Bio je FIFA sudija još od 2018, sudio je Kup afričkih nacija i velika klupska takmičenja, a 2025. proglašen je za najboljeg sudiju Afrike. Pa ipak, nije ušao u zemlju.

Njegov slučaj nije bio izolovan. Tokom Mundijala problemi sa vizama i ulaskom pogodili su navijače, novinare i druge učesnike iz više država, posebno afričkih i bliskoistočnih zemalja, što je otvorilo ozbiljno pitanje koliko je prvenstvo koje govori o univerzalnosti fudbala zaista bilo dostupno svima.

I tu dolazimo do paradoksa.

Jedna pevačica je poželela nekoliko dece iz siromašnog dela Kampale na svojoj sceni – i deca su stigla. Najmoćnija sportska organizacija na svetu želela je jednog od najboljih afričkih sudija na svom prvenstvu – i nije uspela da ga dovede. Ne bih iz toga izvlačio zaključak da je Šakira moćnija od FIFA. Izvukao bih nešto mnogo jednostavnije – kada vam je nešto zaista važno, ne završavate razgovor objašnjenjem zašto nešto nije u vašoj nadležnosti. Tražite sledeće rešenje.

© Kathy Hutchins / Shutterstock.com

Šakira – četiri, Pike – tri

A onda, postoji još jedan podatak koji ovoj priči daje gotovo filmski završetak.

Žerar Pike (Gerard Piqué) je kao fudbaler igrao na tri Svetska prvenstva: 2010, 2014. i 2018. godine. FIFA ga upravo tako vodi u svojoj biografiji – tri Mundijala i titula prvaka sveta sa Španijom 2010.

Šakira (Shakira) je nastupala na četiri: 2006, 2010, 2014. i sada, 2026. godine.

Rezultat je, dakle: Šakira 4 : Pike 3.

Naravno, potpuno je besmisleno ozbiljno porediti nastupe pevačice i fudbalera na Svetskim prvenstvima. Ali je metafora neodoljiva.

Posebno zato što ih je upravo Svetsko prvenstvo spojilo. Šakira je 2010. pevala Waka Waka, Pike je sa Španijom postao prvak sveta, upoznali su se tokom tog perioda, a kasnije dobili dva sina – Milana i Sašu. Razdvojili su se 2022. godine. Šakira je čak, nedavno, svoje sinove nazvala Waka kids, jer smatra da ih, na neki način, duguje upravo toj pesmi i tom Svetskom prvenstvu. Šesnaest godina kasnije Pike više ne igra fudbal. A Šakira je ponovo na Mundijalu. I ne samo na njemu.

Ne govorimo o povratku – ona je ponovo na vrhu

Šakira danas ima 49 godina, dva sina i iza sebe veoma težak privatni period. O svom sadašnjem životu otvoreno govori i u kontekstu samohranog majčinstva i pokušaja da istovremeno bude i majka i nastavi karijeru na najvišem nivou. Zbog toga mi njena priča nije zanimljiva kao priča o napuštenoj ženi koja je „uspela uprkos muškarcu”. To bi bilo suviše jednostavno.

Mnogo je zanimljivije posmatrati je kao priču o čoveku koji posle velikog životnog problema nije dozvolio da jedna uloga pojede sve ostale. Ostala je majka. Ostala je umetnica. Ostala je poslovna žena. I nastavila je da radi.

Njena turneja Las Mujeres Ya No Lloran (Žene više ne plaču) do početka 2026. ostvarila je više od 421 milion dolara prihoda i oko 3,3 miliona prodatih ulaznica, postavši, prema podacima magazina Billboard, koje prenose Pollstar i Sony Music, najprofitabilnija latino turneja koju je uradila žena i jedna od najprofitabilnijih globalnih turneja u istoriji.

Dakle, ne govorimo o nostalgičnoj zvezdi koju je FIFA pozvala da još jednom otpeva Waka Waka. Govorimo o ženi koja je gotovo tri decenije posle početka svetske karijere ponovo na njenom vrhuncu. Na Mundijalu 2026. Šakira je 11. juna pevala na ceremoniji otvaranja u Meksiko Sitiju, a 19. jula na ceremoniji zatvaranja u Nju Džerziju. Usput je odlučila da deo tog ogromnog reflektora pomeri sa sebe i usmeri ga prema nekoliko dece iz Ugande. A svoje tantijeme od zvanične pesme prvenstva Dai Dai namenila je FIFA fondu za obrazovanje dece.

Šta, dakle, može jedna žena?

Verovatno isto ono što može svaki čovek koji ima jasan cilj, dovoljno iskustva, disciplinu i ne prihvata prvo „ne” kao završetak razgovora. Ali je ponekad dobro posebno reći – jedna žena. Žena od 49 godina. Majka dvojice dečaka. Žena iza koje je raspad dugogodišnje veze pred očima celog sveta. U industriji opsednutoj mladošću. Na događaju kojim tradicionalno dominiraju muškarci. I dalje može da bude jedna od najvećih zvezda na stadionu. Može da nastupi na više svetskih prvenstava od čoveka koji je bio svetski prvak u fudbalu. Može da vidi decu koja plešu nekoliko hiljada kilometara daleko, kaže: „Želim njih ovde”, i da nekoliko nedelja kasnije oni zaista budu pored nje. Možda je zato najvažnija lekcija Šakirinog četvrtog Mundijala mnogo jednostavnija od svih velikih priča o emancipaciji.

Fokus se ne vidi po tome koliko glasno govorimo šta želimo.

Fokus se vidi po tome koliko stvari uspemo da pretvorimo iz ideje u stvarnost.

Ghetto Kids su tog 19. jula bili na terenu.

Omar Artan nije.

I možda nam baš ta dva prizora najbolje pokazuju razliku između rečenice:

„Nije do mene.”

i rečenice:

„Želim njih ovde.”

Naslovna fotografija © Frederic Legrand-Comeo / Shutterstock.com