Neka se obnove ljubav, iskrenost, sreća, osmeh, radost

Nije lako danas mladima, mislim se pre neki dan. Tri ćerkine drugarice prepričavaju kako im se momci, posle par viđanja ili posle nekoliko izlazaka koji su trajali do kasno u noć, nisu više nikada javili. Nestali!

Što bi naše bake rekle – ni pisma ni razglednice. Ni zakasnele poruke. Ni iznenadnog puta u daleku zemlju. Samo nestanak u tišinu.

Nije ovde reč o egu ili egocentrizmu, niti je reč o vređanju ili nipodaštavanju.

Ovo je, sestre i braćo moja, običan kukavičluk, a vi ste, momci, postali maramica za nos za jednokratnu upotrebu. Brzo zamenljivi i pamćeni ni po čemu. Da li ima tužnije sudbine? Da te se ne seća ni jedna devojka. Ni po cvetu, ni po pogledu, pesmi ili kafani.

Sećam se, jednom sam toliko žurila da dođem na sastanak sa voljenim, a obula sam čizme na štiklu, da su mi sve prsti bili krvavi koliko sam trčala da ne zakasnim, a autobus nije otvorio vrata na stanici gde sam htela da izađem. Taj sastanak sa momkom se nikada ne zaboravlja!

Dragi naši potomci, neka vam Vaskrs donese sve na videlo. Nek se obnove sva ljubav, iskrenost, sreća, osmeh i radost.

A najviše hrabrost. Od toga se raste i spolja i iznutra.

Odlučila sam da se odmaram ovaj vikend. Pečemo samo pečenje u rerni, ništa komplikovano, ni previše. Jaja su ofarbana u lukovici i biće zvezda i stone ikebane, a i naših obroka ovih dana.

Dok mislim na obnavljanje ljudske prirode, setila sam se da imam neke šljive u zamrzivaču, da te iznenadim knedlama, i dok slušam jazz Šabana Bajramovića, ponavljam u sebi: „Ako Hristos nije ustao, zalud naša vera.”