Sarajefo film festival, bina, pre. projekcija filma Balkan cowboy.

Dragana je morala da dođe iz Irske i snimi film o nama

Piše: Prof. drNenad Dikićavgust 24, 2026avgust 24, 2026

Sadržaj:

1. Hari Džekson, kauboj iz Bijeljine
2. Zemlja koje nema
3. Ljudi na starim snimcima ne znaju šta će im se dogoditi
4. Emotivni genije
5. Nije ovo nostalgija za Jugoslavijom
6. Dragana je morala da ode dovoljno daleko da bi mogla jasno da vidi
7. Zato je The Balkan Cowboy moj film festivala

Ili zašto je The Balkan Cowboy za mene najbolji film ovogodišnjeg Sarajevo Film Festivala

Na Sarajevo Film Festivalu gledao sam 11 filmova (jednog dana svih pet!). Neki su bili teški, neki politički važni, neki su me naterali da dugo posle projekcije razmišljam o krivici, oproštaju, nasilju, porodici i društvu u kojem živimo. A onda sam pogledao The Balkan Cowboy Dragane Jurišić. I shvatio da je to za mene najbolji film festivala.

Ne tvrdim da je objektivno najbolji. Verovatno takva kategorija u umetnosti i ne postoji. Najbolji je zato što je o nama. O zemlji koje više nema. O ljudima kojih više nema. O jednom vremenu koje smo živeli, a koje je u međuvremenu postalo istorija.

I bilo je potrebno da Dragana Jurišić dođe iz Irske da nam o tome snimi film.

Hari Džekson, kauboj iz Bijeljine

Na prvi pogled, teško je zamisliti neobičnijeg junaka dokumentarnog filma. Hari Džekson, Albanac Aljuš Musli, u Bijeljini je pravio vesterne. U Jugoslaviji. Sa ljudima iz svog kraja. Kauboji, Indijanci, revolveri, jahanje, obračuni – čitava mitologija američkog Divljeg zapada preneta u bosansku ravnicu.

Mogao se od te priče napraviti simpatičan dokumentarac o jednom neobičnom čoveku. Ali Dragana Jurišić nije napravila taj film. Hari joj je samo otvorio vrata iza kojih se nalazi mnogo veća priča.

Zemlja koje nema

Dragana Jurišić rođena je 1975. godine u Slavonskom Brodu. Majka joj je Srpkinja, otac Hrvat, a ona sebe smatra Jugoslovenkom. Rat joj nije samo promenio državu. Porodični stan je izgoreo, zajedno sa hiljadama fotografija i negativa njenog oca, fotografa-amatera.

Nestala je kuća. Nestale su fotografije. Nestala je zemlja. A sa njima i jedan deo ličnog identiteta. Možda zato fotografija i film kod Dragane Jurišić imaju drugačije značenje. Kamera nije samo instrument kojim se beleži stvarnost. Ona je sredstvo kojim se pokušava sačuvati ono što nestaje – ili pronaći ono što je već nestalo.

A veza sa Harijem Džeksonom još je intimnija. Njen otac ga je poznavao. Od Harija je učio da koristi kameru. I tako se pojavljuje jedna gotovo neverovatna linija:

Hari Džekson – njen otac – Dragana – film koji danas gledamo.

Kamera prelazi iz ruke u ruku. Kao porodično nasleđe.

Metalni znak, dva ukr[tena revolvera iz nekog od western filmova.

Ljudi na starim snimcima ne znaju šta će im se dogoditi

Meni je upravo to bilo najpotresnije. Gledamo stare snimke. Ljudi glume kauboje i Indijance. Trče, pucaju, padaju, smeju se. Učestvuju u nečijem ludom snu da se u Bijeljini napravi vestern.

Oni tada ne znaju ono što mi danas znamo. Ne znaju šta će se dogoditi njihovoj zemlji. Ne znaju šta će se dogoditi njihovom gradu. Ne znaju šta će se dogoditi njihovim prijateljima i komšijama. Ne znaju koliko će brzo identitet, koji im tada možda izgleda potpuno nevažan – Srbin, Hrvat, Musliman – postati pitanje koje će određivati ljudske sudbine. A mi to znamo. I zbog toga ti stari, pomalo naivni snimci odjednom postaju strašno tužni.

Emotivni genije

Dok smo izlazili iz bioskopa rekao sam za Draganu Jurišić da je emotivni genije. I ostajem pri tome. Ne zato što pokušava da nas rasplače. Upravo suprotno. Ona zna kada treba da se skloni.

Ne objašnjava nam svaku emociju. Ne govori nam šta treba da mislimo o Jugoslaviji. Ne pokušava da dokaže da je ta zemlja bila dobra ili loša. Ne pravi politički traktat. Ona radi nešto mnogo teže. Pokušava da rekonstruiše osećanje jednog sveta. A osećanje ne možete dokazati arhivskim dokumentom. Možete ga pronaći u nečijem licu, staroj fotografiji, kući, praznom prostoru, glasu, čoveku koji se seća nečega što više ne postoji. I u tišini. Dragana nam sve to pokazuje.

Nije ovo nostalgija za Jugoslavijom

Najlakše bi bilo ovakav film proglasiti jugonostalgičnim. Mislim da bi to bilo površno. Nostalgija uglavnom kaže da je nekada bilo bolje. Ovaj film to ne govori i zato mi je važno da to istaknem.

On postavlja mnogo neprijatnije pitanje: Šta se događa sa čovekom kada zemlja kojoj je pripadao prestane da postoji?

Države mogu nestati preko noći. Promene se zastave, pasoši, granice, nazivi ulica. Ali šta radimo sa sopstvenim životom koji smo proživeli u toj zemlji? Ne možemo ga izbrisati zajedno sa njenim imenom. I zato ljudi moje generacije ovaj film verovatno gledaju drugačije od nekoga ko je rođen posle raspada Jugoslavije.

Za mladog čoveka to može biti izvanredan dokumentarni film o neobičnom čoveku koji je pravio vesterne u Jugoslaviji. Za mene nije. To nije istorija koju gledam. To je deo mog života koji je postao istorija.

Indijanac u nekom od western filmova jaše. U pozadini se vidi kulisa za lokalni bar.

Dragana je morala da ode dovoljno daleko da bi mogla jasno da vidi

I tu postoji ironija koju ne mogu da izbegnem. Dragana Jurišić od 1999. živi u Irskoj. Morala je, dakle, jedna žena, koja je otišla odavde, da se vrati i napravi film o onome što smo mi, koji smo ostali, možda prestali da primećujemo. Možda je morala da ode dovoljno daleko da bi mogla jasno da vidi. Jer ljudi koji svakodnevno žive među ostacima nekog sveta često više ne vide njegove ruševine. Naviknu se.

Dragana nije. Ona se vratila po njih. Po Harija. Po oca. Po fotografije kojih nema. Po Bijeljinu koja više nije ona Bijeljina. I, na neki način, po Jugoslaviju koja postoji još samo u ljudima koji je pamte.

**Zato je The Balkan Cowboy moj film festivala**

Gledao sam ovih dana filmove o raspadu društva, nasilju, krivici, oproštaju, porodici i ljudskoj usamljenosti. Neki od njih će možda dobiti više nagrada. Neki će možda imati veću međunarodnu karijeru. Ali samo jedan film me je naterao da prestanem da razmišljam o njegovim junacima kao o njima.

Jer sam vrlo brzo shvatio – ovo nije film o njima – ovo je film o nama. O zemlji koje nema. O ljudima kojih nema. O vremenu kada smo bili mlađi i nismo znali šta će nam se dogoditi. O fotografijama koje čuvamo zato što se plašimo da će bez njih nestati i deo našeg života.

I o jednom čoveku iz Bijeljine koji je želeo da bude kauboj. Hari Džekson je snimao svoje vesterne ne znajući da će, mnogo godina kasnije, jedna devojka, čiji je otac od njega učio da koristi kameru, krenuti njegovim tragom. I da će preko njega pokušati da pronađe nešto mnogo veće – zemlju, oca, detinjstvo, nas.

Zato je The Balkan Cowboy za mene najbolji film ovogodišnjeg Sarajevo Film Festivala. Ne zato što mi je najbolje objasnio svet. Nego zato što me je podsetio na svet koji sam nekada imao.