Kućica u cveću

Nemoguće je biti i ovde, i tamo. Buditi se u vikendici, a na počinak odlaziti u Beograd, ili obrnuto

Ovih dana svi govore o odlasku na selo, kupovini kućice i okućnice, i životu s prirodom. O vikendima van grada. I sama sam počela da maštam o tome. O travi, kućici u cveću i malenoj bašti. O kafi u dvorištu, i kako bih napravila peć od blata za hleb i pite. U tom maštanju, letela sam svuda, gledala sam mapu Srbije, dokumentarne filmove na Jutjubu, i već sam sušila pršutu, brala svoj lični paradajz, i budila se uz cvrkut ptica.

I, posle celodnevnog sanjarenja, probudila sam se.

Tamo gde ima vodopada i planinskih rečica, putevi su katastrofalni i mnogo je daleko, ne može da bude zgodno za odlazak vikendom, a i nemam tamo nikog svog. I, nema vodovoda. Ne bih išla u divljinu. Moram da imam komšiluk, da imam kome da kažem dobar dan. Nestvarno lepa priroda podrazumeva kuću na osami i fantastičan pogled, ali do tog pogleda ide se peške. Kuća na obali reke je savršena na razglednici, ali potencijalno je problematična zbog poplava i zbog komaraca. Komšiluk je važan i dragocen, ali da ipak budemo malo odaljeni da ne moram da slušam njihove radio-stanice, a ni oni moje. Volim ravnicu, ali voda za piće je loša. A i nema pogleda. A i kuće su jedna do druge. Bilo bi lepo da plac bude veliki, ali treba svu tu travu pokositi. A i bilo bi dobro da bude neka reka u blizini.

Nemoguće je biti i ovde, i tamo. Buditi se u vikendici, a na počinak odlaziti u Beograd, ili obrnuto

Nemoguće je, u stvari, biti i ovde, i tamo. Buditi se u vikendici, a na počinak odlaziti u Beograd, ili obrnuto. Nemoguće je i raditi, i biti na odmoru. Fantastično je gledati u vatru u šporetu, ali treba ustati i založiti tu vatru pre jutarnje kafe.

Fantaziranje o idealnom, pretvorilo se u odustajanje. Jer, nema idealnog. Što bi se reklo, ne može i kuća na plaži i orlova perspektiva, i komšiluk i osama, i divljina i komfor, i hrast i maslina, i toplo i hladno, i vodopad i blizina Beograda, i ravno i brdovito, i gumene čizme i sandale na štiklu, i motika i manikirani nokti.

Fantaziranje o idealnom stalno me je dovodilo do nekog nedostatka. Odnosno, kad god zamislim neku sliku koja liči na turistički prospekt, i sebe u njoj, pomislim na ono čega tu ne može biti.

I onda mi je palo na pamet kako ono što važi za kuće u prirodi, važi i za ljude, i za sam život.

Nema savršenog mesta, i nema savršenog čoveka.

Ima samo nerealnih zahteva.