Dan bez žalbi

Moja, i sve ostale bake iz našeg komšiluka, imale su porcelanski ten.

Znale su da se žumance meša sa mašću i stavlja kako na kosu tako i na lice, med na ispucale pete i ruke, belance, posebno, sa najfinijim brašnom. Nisu tražile savete van svojih kuća i najbližeg okruženja. Nama su se činile veoma zadovoljne svojim izgledom.

Marama na glavu kad nije sve cakum-pakum sa frizurom, ili šešir, zavisilo je od prilike.

Za svog života nisam čula da se neka od njih žalila na svoj izgled. Bile su, valjda, srećne što su žive i zdrave, što su im deca zdrava. Žaljenje, žalbe i pritužbe nisu nikada bili preovlađujuća tema.

Danas, od kad oči otvorimo, glavna tema su žalbe. Žalimo se na sve i svakoga, svakoga dana bez prestanka.

Predlažem naredbu o proglašenju državnog dana bez žalbi. Ni mi na državu, sudbinu, muža, ženu, vaspitno zapuštenu decu, a ni država na nezahvalne građane, nesvesne ogromnog rada državnog aparata na boljitku svakodnevnog života svakog, bili oni stari, mladi, penzioneri… Ni tata na mamu, ni deca međusobno, koleginice, sestre i lekari.

Zamislite, nekako, da tog dana mirno živimo zajedno, osmehujući se jedni drugima, podržavajući jedni druge sa osmehom. Ko zna, možda nam se svidi!?

Možda počinak bude lakši, a uzdasi od težine dana manji.

Dok slušam Maybe Majli Sajrus, mislim se – možda je „možda” rešenje za sve nas.

Da izdržimo svi ovu alergiju od maca koje lete po celom Beogradu, mislimo o mirisu lipe, Dunavu i smuđu iz tiganja. Mladi luk i rotkvice vam garantujem.