Đavo nosi Pradu – film ili realnost?

Postoje filmovi koje pogledamo u pravom trenutku i oni koji nas sačekaju tek kada za njih postanemo dovoljno spremni. Za mene je prvi deo filma Đavo nosi Pradu dugo pripadao ovoj drugoj grupi. Ne zato što ga nisam volela, već zato što sam ga previše dobro razumela.

Kada je film izašao 2006. godine, svet mode u kojem sam tada živela nije imao mnogo veze sa glamuroznim fotografijama koje publika vidi spolja. Imao je ritam neprekidnih poziva, života između aerodroma, sastanaka, proba, rokova i neizgovorenog pritiska da u svakom trenutku budete dovoljno dobri, dovoljno kreativni, dovoljno brzi. Sve je spolja delovalo elegantno, luksuzno i uzbudljivo, a iznutra je često ličilo na tihi maraton iscrpljivanja u kojem pokušavate da pronađete smisao u beskonačnom nizu obaveza.

Modni glamur i tihi oblik sagorevanja

Zbog toga mi prvi film nije bio zabavan. Bio mi je gotovo dokumentaran.

Lik Endi Saks, koji tumači En Hatavej, za mnoge je bio simpatična junakinja koja ulazi u surov svet mode. Za mene je bila podsetnik na period života u kojem uspeh često dolazi zajedno sa osećajem da se udaljavate od porodice, prijatelja, slobodnog vremena i onih delova sebe koji nemaju veze sa karijerom.

Moda ume da bude čarobna industrija, ali ume i da postane beskrajna centrifuga u kojoj čovek pokušava da opravda sopstveni umor idejom da sve to vodi ka nekom velikom cilju.

Kada moda prestane da bude trka.

Danas, gotovo dve decenije kasnije, zanimljivo je koliko drugačije gledam isti svet, i to ne zato što je moda postala manje zahtevna, već zato što sam u njoj pronašla drugačije uglove postojanja, one koji imaju više smisla, više mira i više stvarne kreativnosti.

U međuvremenu sam shvatila da moda ne mora nužno biti trka za statusom. Može biti prostor istraživanja, edukacije, umetnosti, pa čak i tišine. Može biti nešto što vas ne odvaja od života nego vas sa njim povezuje.

Možda je upravo zato pravo vreme za film Đavo nosi Pradu 2.

Drugi deo ne dolazi samo kao nastavak jednog kultnog filma, već i kao nastavak epohe koja se u međuvremenu potpuno promenila. Modni svet više nije isti kao 2006. godine. Nekada neprikosnoveni magazini danas pokušavaju da prežive u eri društvenih mreža, influensera i algoritama.

Đavo nosi Pradu 2 i nova definicija uspeha

Ako je prvi film govorio o ceni uspeha, drugi bi mogao govoriti o njegovom preispitivanju. O trenutku kada shvatite da prestiž sam po sebi nije dovoljan ako iza njega ne postoji lični mir.

I zato danas lik Mirande Pristli, koju ponovo igra Meril Strip, više ne deluje samo kao zastrašujući simbol moći. Ona deluje i kao relikt jednog vremena u kojem se verovalo da je potpuna posvećenost poslu vrhovna vrednost, čak i kada vas polako emocionalno prazni.

Generacija koja je nekada idealizovala iscrpljenost i ubrzani način života sada mnogo otvorenije govori o burnautu, mentalnom zdravlju i potrebi za ravnotežom. U tom smislu, Đavo nosi Pradu 2 danas više nije samo modna komedija. To je gotovo vremenska kapsula jednog perioda kada se verovalo da uspeh mora boleti da bi bio stvaran.

I možda prvi put, posle mnogo godina, ovaj film je za mene samo film. Ne zato što je moda postala nežnija, nego zato što sam naučila da čovek ne mora da izgubi sebe da bi ostao kreativan.

Naslovna fotografija © Loredana Sangiuliano/ Shutterstock.com