HIV/AIDS: Epidemiološke i kliničke karakteristike, načini prenošenja, rizici, dijagnoza, zaštita pre i posle rizičnog izlaganja i lečenje

U ovom tekstu, pored ključnih informacija o virusu humane imunodeficijencije (HIV), sindromu stečenog gubitka imuniteta (Acquired Immunodeficiency Syndrome – AIDS), kliničkim stadijumimima bolesti, putevima prenošenja, rizicima od nastanka infekcije, važnosti pravovremenog dijagnostikovanja infekcije i lečenju, bićete upoznati s najnovijim mogućnostima zaštite od HIV infekcije pre (preekspoziciona zaštita) i posle (postekspoziciona) izlaganja infekciji.

Najvažnije činjenice o HIV infekciji

HIV inficira CD4+ limfocite i tako ometa ćelijski posredovani i, u manjoj meri, humoralni imunitet. HIV se širi uglavnom seksualnim kontaktom, parenteralnim izlaganjem kontaminiranoj krvi ili transplantiranom tkivu ili organima i vertikalnim prenosom (u toku trudnoće, tokom porođaja ili dojenjem).

Najveći rizik od HIV infekcije nosi analni seksualni odnos, a zatim vaginalni. HIV se ne prenosi poljupcem, korišćenjem istog pribora za jelo, kupanjem u zajedničkim bazenima, korišćenjem zajedničkih toaleta, ubodom komaraca, itd. Česte virusne mutacije u kombinaciji sa oštećenjem imunosistema značajno narušavaju sposobnost tela da se izbori sa HIV infekcijom. U poslednjem stadijumu bolesti, koji se naziva AIDS, mogu se razviti različite oportunističke infekcije i maligni tumori koji su uobičajeni uzrok smrti kod nelečenih pacijenata.

Dijagnoza se postavlja pomoću testova na antitela i prati se merenje broja virusnih partikula i broja CD4+ limfocita. Obavezno je lečenje kombinacijom antiretrovirusnih lekova, koji mogu vratiti imunološku funkciju na skoro normalnu kod većine pacijenata, ako dosledno uzimaju lekove. To znači da se lečenjem može postići nedetektabilan nivo virusnih partikula u krvi HIV inficiranih, što doprinosi prekidu transmisije HIV-a na druge osetljive osobe.

Neophodno je savetovanje pacijenata s HIV-om o bezbednom seksu, testiranju na HIV/AIDS, hemioprofilaksi i drugim preventivnim merama. Hemioprofilaksa može da bude preekspoziciona (zaštita lica pre izlaganju rizičnom ponašanju koje može da dovede do nastanka HIV infekcije) i postekspoziciona (zaštita lica posle izlaganja rizičnom ponašanju koje može da dovede do HIV infekcije), a za njeno sprovođenje koristi se antiretrovirusna terapija.

Kad se HIV pojavio?

Prvi put, početkom 1980. godine, kod grupe pacijenata koji su imali teške oportunističke infekcije, zbog slabog imunološkog odgovora, opisano je novo, do tada neprepoznato oboljenje, koje je 5. juna 1981. godine nazvano, od strane Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (Centers for Disease Control and Prevention – CDC) u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), sindrom stečenog gubitka imuniteta (Acquired Immunodeficiency Syndrome – AIDS) ili sida (na francuskom Syndrome d’Immunodéficit Acquis – SIDA). HIV infekcija uzrokovana je virusom humane imunodeficijencije (Human Immunodeficiency Virus – HIV).

Ovaj virus, skoro istovremeno, otkrili su Lik Montanjije(Luc Montagnier) sa Pasterovog instituta u Parizu (1983. godine) i Robert Galo (Robert Gallo) sa Instituta za istraživanje raka u Betezdi (SAD) (1984. godine). AIDS/SIDA razvija se kod osobe koja je zaražena HIV-om i predstavlja poslednju fazu HIV infekcije koja se javlja kada je imunosistem tela teško oštećen zbog virusa. Osoba koja je HIV pozitivna, ne znači da ima i AIDS.

HIV/AIDS – tipovi virusa

HIV pripada familiji Retrovirida i potfamiliji Lentivirusa i nalazi se u svim telesnim tečnostima. Veličina ovog virusa je 100‒140 nm. U jezgru virusa nalazi se ribonukleinska kiselina (RNK) i neophodni enzimi (reverzna transkriptaza, ribonukleaza, integraza), a oko njega nalazi se proteinski omotač, koji predstavlja antigen jezgra – protein p24. Na samoj površini virusa nalazi se lipoproteinski omotač i njega čine glikoproteini 41 (gp41) i 120 (gp120).

HIV-1 je najčešći uzročnik AIDS-a u svetu i čini 95 odsto svih infekcija, a HIV-2 se javlja prvenstveno u zapadnoj Africi i okolnim zemljama i čini tri odsto svih infekcija. HIV-1 i HIV-2 dele mnoge sličnosti, uključujući njihov osnovni raspored gena, puteve prenošenja, intracelularne puteve replikacije i kliničke posledice – oba rezultiraju AIDS-om. Međutim, HIV-2 karakteriše manja zaraznost, teža transmisija (pet puta ređe se prenosi od HIV-1 virusa heteroseksualnim kontaktom, a skoro 30 puta ređe s majke na dete), smanjena verovatnoća progresije u AIDS, i manja smrtnost. Takođe, smatra se da je rezistentan prema nekim lekovima kojima se uspešno leči infekcija uzrokovana HIV-1 virusom.

Identifikovane su do sada četiri grupe HIV-1 virusa: M, N, O i P. Grupa M je najčešća i ima 9 virusnih podtipova (A-K). Genetski gledano, virusi različitih podtipova mogu se međusobno razlikovati za oko 25 do 35 odsto. U SAD najviše je rasprostranjen podtip C, u zapadnoj Evropi podtip B, u istočnoj podtip A, a u Srbiji podtip B, mada su u regionu Balkana prisutni i drugi podtipovi. HIV-2 virus ima devet grupa koje su označene slovima od A do I. U humanoj populaciji cirkulišu jedino grupa A i D. Takođe je moguće da se osoba zarazi i HIV-1 i HIV-2 virusom.

HIV može da opstane u sasušenoj krvi četiri nedelje na temperaturi od četiri stepena, ali ne može da se replikuje bez čoveka kao rezervoara.

HIV/AIDS – patogeneza

Po dospevanju u organizam, HIV se vezuje za zid ciljne ćelije koje na svojoj površini imaju CD4 molekul (kao što su CD4+ T limfociti, makrofazi, ćelije nervnog sistema, creva, kože, itd). Fuzija virusa i ćelije domaćina realizuje se vezivanjem virusa (molekula na površini virusa – gp120) za CD4 molekul ciljne ćelije, uz prisustvo koreceptora (CCR5 ili CXCR4). Osobe koje ne proizvode uobičajene količine CCR5 proteina mogu biti rezistentne na HIV infekciju, što se danas koristi za stvaranje nove klase antiretrovirusnih lekova koji blokiraju fuziju samog virusa. Ulaskom virusne RNK u ćeliju, dolazi do transkripcije virusne RNK uz pomoć enzima reverzne transkriptaze u provirusnu DNK u citoplazmi. Potom se DNK transportuje u nukleus, gde se integriše u DNK domaćina pomoću enzima integraze. Posle integrisanja, DNK može ostati latentna ili se može aktivirati za početak virusne replikacije. Produktivna ili kasna faza virusne replikacije počinje transkripcijom i translacijom DNK u RNK, što se realizuje zahvaljujući enzimu proteazi. Oko novih RNK dimera formira se novi kapsid i tako formirani virioni pupe kroz ćelijsku membranu, koristeći deo membrane ćelije domaćina kao omotač i dovode do smrti ćelije. Posle izlaska iz ćelije, novostvoreni virioni mogu dalje da inficiraju nove ćelije.

HIV/AIDS – inkubacija

Vremenski period od HIV infekcije do stvaranja detektabilnih antitela je manji od jednog meseca, a od HIV infekcije do dijagnoze AIDS-a manji je od jedne godine, a može da bude 15 i više godina. Kraća inkubacija od HIV infekcije do razvoja AIDS-a češće se očekuje kod inficirane odojčadi nego kod odraslih, kod starijih odraslih nego mlađih odraslih i adolescenata, kao i kod osoba u zemljama u razvoju nego u razvijenim zemljama. Progresija bolesti zavisi i od podtipa virusa. Lečenje produžava trajanje inkubacije.

HIV/AIDS – klinička slika

Ako ljudi sa HIV infekcijom ne dobiju ART, onda bolest napreduje kroz tri faze. Obično, ulazak HIV virusa u organizam ne daje vidljive simptome i znake. Međutim, kod 20‒50 odsto inficiranih, dve do šest nedelja od infekcije, mogu se zapaziti nespecifični znaci oboljenja koji umnogome podsećaju na nejasna febrilna stanja, grip ili infektivnu mononukleozu. Simptomi i znaci koji se obično javljaju su gušobolja, povećanje telesne temperature, uvećanje limfnih žlezda vrata, bolovi u mišićima, malaksalost, uvećanje jetre i slezine, ospe po koži i slično. Ovaj period često se zove akutni retrovirusni sindrom (ARS) ili primarna infekcija HIV-om ili akutna infekcija HIV-om. Obično traje jednu do dve nedelje.

Nakon ovog perioda sledi dosta miran period koji može trajati i nekoliko godina. Ovaj drugi stadijum bolesti naziva se stadijumom hronične HIV infekcije. Takođe, ovaj stadijum se naziva asimptomatska HIV infekcija ili latentna klinička faza bolesti. HIV je i dalje aktivan i nastavlja da se razmnožava u telu. Osobe nemaju nikakve simptome ili bolesti, ali mogu prenositi HIV infekciju. Osobe koje uzimaju ART nikada neće razviti sledeći, treći stadijum bolesti (AIDS).

Međutim, kod nelečenih osoba, bolest progredira i prelazi u naredni, treći, stadijum – uznapredovalu bolest, odnosno AIDS. U ovom stadijumu povećava se broj virusnih partikula u krvi, a broj CD4 limfocita pada ispod 200/µl, što se klinički ispoljava teškim oportunističkim infekcijama (pneumonija, čiji je uzročnik Pneumocystis carini, hronična kriptosporijaza, tuberkuloza, herpes-virusne infekcije, citomegalovirusne infekcije pluća, CNS ili gastrointestinalnog trakta, toksoplazmoza CNS, kandidijaza jednjaka ili donjih respiratornih puteva, i dr.), demencijom, pojavom tumora (Kapošijev sarkom, primarni limfom B-ćelija ograničen na mozak i non-Hodžkin limfom) i na kraju smrću. Infekcija može zahvatiti bilo koji organ, ali i više različitih uzročnika može inficirati isti organ. Najčešće su zahvaćeni pluća, nervni sistem, koža, creva, usta, jednjak i genitalni organi. Težina oportunističkih infekcija zavisi od stepena disfunkcije imunosistema.

HIV/AIDS – Inicijativa „90–90–90”

U decembru 2014, UN za HIV/AIDS (UNAIDS) objavile su Inicijativu „90‒90–90” sa ciljevima da 90 odsto svih osoba sa HIV-om znaju za svoju dijagnozu, da 90 odsto onih kojima je dijagnostikovan HIV je na lečenju i da 90 odsto onih koji su na lečenju imaju suprimovan broj virusa. Postizanje ovih ciljeva do 2020. omogućilo bi svetu da okonča epidemiju AIDS-a, što bi zauzvrat doprinelo humanitarnoj, zdravstvenoj i ekonomskoj koristi. Takođe, cilj je bio da se smanji godišnji broj novih HIV infekcija među odraslima na 500.000, kao i da se eliminiše diskriminacija.

Međutim, u izveštaju UNAIDS-a iz 2021. godine navodi se da je krajem 2020. godine broj ljudi koji živi sa HIV-om 37,7 miliona, da je 1,5 miliona novoinficiranih i 680.000 umrlih od bolesti povezanih sa AIDS-om. Od početka epidemije HIV-om 77,5 miliona ljudi se zarazilo HIV-om, 27,4 miliona je prihvatilo antiretrovirusnu terapiju (ART), a 34,7 miliona je umrlo od stanja povezanih sa AIDS-om. U odnosu na postavljene ciljeve („90‒90‒90”), do 2020. godine, ostvareno je da samo 84 odsto ljudi koji žive sa HIV-om zna svoj HIV status, 87 odsto ljudi koji znaju svoj status je pristupilo lečenju, a 90 odsto osoba na lečenju imalo je nemerljivu količinu virusa u krvi. To znači da postavljeni ciljevi „90‒90‒90” nisu realizovani, a kao glavni razlog neuspeha navodi se pandemija kovida-19. Najmanje osam zemalja u potpunosti je postiglo ciljeve „90–90–90” do kraja 2020. godine, a još 11 je dostiglo ekvivalentnu supresiju virusnog opterećenja od 73 odsto među svim ljudima koji žive sa HIV-om. Raznolikost ovih 19 zemalja pokazuje da je moguće realizovati ove ciljeve u zemljama s različitim nivoima prihoda, u okruženju epidemije i različitih sociokulturnih normi. Globalno uvođenje lečenja HIV-a spasilo je milione života – procenjuje se 16,6 miliona smrtnih slučajeva povezanih sa AIDS-om sprečeno je u poslednje dve decenije, uključujući pad umiranja od 47 odsto u vezi sa AIDS-om od 2010. godine.

U Republici Srbiji, na kraju 2020. godine, prema podacima UNAIDS, 85 odsto osoba koje žive sa HIV-om znalo je da su inficirani HIV-om, a 75 odsto onih koji su znali da žive sa HIV-om bilo je lečeno ART-om. Međutim, nisu postojali podaci o uspešnosti lečenja ART-om, odnosno da li je dosegnuta željena supresija virusa u krvi (ispod 50 kopija/ml).

HIV/AIDS – Inicijativa „95‒95‒95”

U decembru 2020, UNAIDS je objavio novi set ambicioznih, novih ciljeva koji pozivaju 95 odsto svih ljudi koji žive sa HIV-om da znaju svoj HIV status, 95 odsto svih ljudi sa dijagnostikovanom HIV infekcijom da prime kontinuiranu ART i 95 odsto onih koji su na lečenju da imaju suprimovan broj virusa do 2025. Takođe, zahtevano je da se smanji godišnji broj novih HIV infekcija među odraslima na manje od 370.000, kao i da bude manje od 250.000 onih koji umru usled bolesti i stanja povezanih sa AIDS-om, što bi vodilo ka tome da do 2030. godine ne bude novih infekcija, kao ni smrti od bolesti i stanja povezanih sa AIDS-om.

Prema podacima UNAIDS/WHO, na kraju 2022. godine živelo je 39 miliona ljudi sa HIV-om, a od njih 1,5 miliona činila su deca uzrasta od 0 do 14 godina. U 2022. godini, 86 odsto ljudi koji su živeli sa HIV-om znalo je svoj HIV status, što znači da je neophodno da još 3,5 miliona ljudi koji žive sa HIV-om saznaju svoj HIV status da bi se ostvario postavljeni cilj da 95 odsto ljudi koji žive sa HIV-om znaju svoj HIV status. Samo 89 odsto ljudi sa dijagnostikovanom HIV infekcijom prima kontinuiranu ART, što zahteva da još 2,1 milion ljudi koji znaju svoj HIV status započne sa ART da bi se ostvario drugi postavljeni cilj od 95 odsto. Treći cilj ostvarilo je 93 odsto ljudi koji su na ART, jer su ostvarili suprimovan broj virusa. Da bi se ostvario postavljeni cilj od 95 odsto neophodno je da još 570.000 ljudi na ART postigne suprimovani broj virusnih partikula.

HIV/AIDS – učestalost i rasprostranjenost u svetu

U svetu je, od početka pandemije, 85,6 miliona ljudi zaraženo virusom HIV-a, a oko 40,4 miliona je umrlo od stanja povezanih sa AIDS-om. Globalno, 39,0 miliona ljudi je živelo sa HIV-om na kraju 2022. Procenjuje se da su odrasle osobe, uzrasta 15 i više godina, činile 96,1 odsto od tog broja. Bilo je nešto više žena (20 milona) nego muškaraca (17,4 miliona), uzrasta 15 i više godina. U 2022. godini, broj novoinficiranih HIV-om bio je 1,3 miliona, a umrlih usled uzroka povezanih sa HIV infekcijom 630.000. U periodu od 2010. do 2022. godine broj novoinficiranih HIV-om je smanjen za 38 odsto, a broj umrlih usled uzroka povezanih sa HIV-om za 51 odsto.

Najveći broj ljudi koji žive sa HIV-om je u WHO region Afrike (25,6 miliona; odnosno, istočne i južne Afrike – 20,4 miliona i zapadne i centralne Afrike – 5,1 milion), a mnogo manji u WHO regionu jugoistočne Azije (3,9 miliona), obe Amerike (3,8 miliona), Evrope (3 miliona), Zapadnog Pacifika (2,2 miliona) i Istočnog Mediterana (490.000). Više od dve trećine ljudi koji žive sa HIV-om širom sveta je u Afričkom regionu, a procenjuje se da je jedna odrasla osoba na svakih 25 odraslih inficirana HIV-om.

HIV/AIDS – mladi

Svake nedelje, oko 5.000 mladih žena starosti 15–24 godine zarazi se HIV-om. U podsaharskoj Africi, šest od sedam novoinficiranih HIV infekcijom je među adolescentkinjama uzrasta od 15 do 19 godina. Mlade žene starosti od 15 do 24 godine imaju dvostruko veće šanse da žive sa HIV-om nego muškarci. Više od jedne trećine (35 odsto) žena širom sveta iskusilo je fizičko i/ili seksualno nasilje od strane intimnog partnera ili nepartnera. U nekim regionima, žene koje su imale fizičko ili seksualno nasilje od strane intimnih partnera imaju 1,5 puta veće šanse da dobiju HIV nego žene koje ga nisu doživele. Globalno, žene i devojke čine oko 50 odsto svih novoinficiranih HIV-om u 2020. godini, a u podsaharskoj Africi 63 odsto.

AIDS – učestalost i rasprostranjenost u Republici Srbiji

U Republici Srbiji, u periodu 1984‒2022. godine, ukupno je registrovano 2.177 obolelih od AIDS-a (Morbus HIV, tj. bolesti uzrokovane HIV-om) (što je 47 odsto svih registrovanih HIV pozitivnih osoba), a umrlo je 1.206 osoba od AIDS-a (55 odsto svih obolelih od AIDS-a). U 2022. godini registrovane su 52 osobe novoobolele od AIDS-a, a 20 osoba je umrlo od AIDS-a. Najveći broj novoobolelih od AIDS-a bio je na teritoriji grada Beograda (19 slučajeva, što predstavlja 36,5 odsto svih novoobolelih od AIDS-a). Muškarci su 12 puta više obolevali od AIDS-a nego žene, a od 20 osoba umrlih od AIDS-a, u 2022. godini, 18 su činili muškarci. Najviša stopa incidencije AIDS-a u 2022. godini zabeležena je u uzrastu 40–49 godina (2,15/100.000) i 30–39 godina (1,84/100.000), a potom 20–29 godina (0,66/100.000), a najviše stope mortaliteta u uzrastu 40–49 godina (1,02/100.000) i 30–39 godina (0,32/100.000). U 2022. godini, osobe sa AIDS-om najčešće su imale sledeće oportunističke infekcije: pneumonija uzrokovana Pneumocystis carinii – 31 odsto, kandidijaza jednjaka – 12 odsto, bolesti uzrokovane citomegalovirusom – 8 odsto i multifokalne progresivne leukoencefalopatije – 6 odsto.

U periodu 1984–2022. godine vodeći način transmisije HIV infekcije među svim obolelim od AIDS-a bio je nezaštićeni seksualni odnos (49 odsto) i upotreba zajedničkog pribora za injektiranje (31 odsto), a zatim prenos HIV infekcije s majke na dete (1,2 odsto) i nepoznat prenos HIV-a (14 odsto). Među umrlima od AIDS-a, za isti period, 43 odsto su činili injektirajući korisnici droga (43 odsto), a 37 odsto osobe koje su imale nezaštićeni seksualni kontakt. U periodu od 2010. do 2022. godine beleži se pad učešća obolelih od AIDS-a među osobama koje injektiraju droge (sa 16 na 4 odsto), a porast među homoseksualcima/biseksualcima i heteroseksualcima (sa 53 na 67 odsto). Procenjuje se da usled slabog nadzornog sistema postoji visok procenat obolelih lica s nepoznatim načinom transmisije.

HIV inficirani – učestalost i rasprostranjenost u Republici Srbiji

U periodu 1984‒2022. godine, u Republici Srbiji registrovano je 4.605 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 2.177 (47 odsto) osoba obolelo od AIDS-a. U istom periodu, 1.206 osoba je umrlo od AIDS-a, dok je 146 osoba inficiranih HIV-om umrlo od bolesti ili stanja koja nisu povezana sa obolevanjem od HIV-a ili AIDS-a. Krajem 2022. godine u Republici Srbiji sa HIV-om su živele 3.253 dijagnostikovane osobe. Prema proceni UNAIDS-a, prevalencija HIV infekcije u populaciji od 15 i više godina krajem 2022. godine u našoj zemlji manja je od 0,1 odsto. Procene UNAIDS/WHO ukazuju da je krajem 2022. u našoj zemlji 3.800 (3.150–4.450) osoba živelo sa HIV-om, od kojih 550, tj. do maksimalno 1.200 osoba (ako gledamo gornju granicu procene), nije znalo da je inficirano HIV-om.

U 2022. godini, registrovana su novootkrivena 164 nosioca anti-HIV antitela (27 odsto osoba su svoj HIV pozitivan status saznale u stadijumu klinički manifestnog AIDS-a, 43 odsto je bilo asimptomatskih nosilaca anti-HIV antitela, 19,5 odsto osoba su dijagnostikovane u inicijalnom, akutnom stadijumu HIV infekcije, a 18 je imalo neke simptome i kliničke znake koji nisu indikativni za AIDS). Od svih novootkrivenih osoba inficiranim HIV-om tokom 2022. godine, 52 odsto je imalo broj CD4 limfocita manji od 350 ćelija/ml (tzv. kasni prezenteri) i 33 odsto su imali HIV infekciju (CD4 < 200/ml). Tokom 2022. godine skoro polovina novootkrivenih osoba inficiranih HIV-om registrovano je na teritoriji grada Beograda. Među svim prijavljenim osobama inficiranim HIV-om bilo je 12 puta više muškaraca nego žena. Najviše stope dijagnostikovanih osoba inficiranih HIV-om bile su u uzrastu 20–29 godina (6,31/100.000) i 30–39 godina (6,27/100.000), a potom 40–49 godina (4,19/100.000). Najčešći putevi transmisije među novodijagnostikovanim osobama inficiranim HIV-om, u 2022. godini, jesu nezaštićen seksualni kontakt s drugim muškarcima (60 odsto) i nezaštićen heteroseksualni kontakt (16 odsto), a ređe upotreba zajedničkog pribora za injektiranje (jedan odsto) i nepoznat način transmisije (23 odsto).

HIV/AIDS – rizično ponašanje

U samom početku, HIV/AIDS se vezivao za „rizične grupe” (muškarce koji imaju seksualni odnos s muškarcima, hemofiličare, primaoce netestiranih jedinica krvi putem transfuzije i intravenske korisnike psihoaktivnih supstanci). Međutim, ovaj termin je danas zamenjen terminom „rizično ponašanje”, jer se odnosi na ponašanje koje povećava rizik za dobijanje HIV infekcije. Dosadašnja istraživanja ukazala su da veći rizik od HIV infekcije imaju osobe s rizičnim seksualnim ponašanjem u smislu nekorišćenja kondoma, ranog stupanja u seksualne odnose, čestog menjanja partnera, rizične seksualne prakse i seksualni odnosi pod dejstvom alkohola ili drugih psihoaktivnih supstanci. Takođe, veći rizik za HIV infekciju jesu korišćenje tuđeg pribora za intravensko korišćenje psihoaktivnih supstanci, nekorišćenje pribora za jednokratnu primenu, npr. špriceva i igala, netestiranje krvi, krvnih derivata, tkiva i organa pre primene. Uzrok nastanka HIV infekcije često je neznanje i neinformisanost.

Prema podacima UNAIDS, homoseksualci i drugi muškarci koji imaju seks s muškarcima imaju 25 puta veći rizik od HIV infekcije od heteroseksualnih muškaraca, a seksualne radnice 26 puta veći rizik od HIV infekcije u odnosu na žene u opštoj populaciji. Transrodne žene imaju 34 puta veći rizik od HIV infekcije, nego druge odrasle žene. Osobe koje injektiraju drogu imaju 35 puta veći rizik od HIV infekcije od osoba koje nisu inektirajući korisnici droge.

Globalno, 2022. godine, prosečna prevalencija HIV-a među odraslom populacijom uzrasta 15-49 godina iznosila je 0,7 odsto. Međutim, ona je bila veća među ključnim populacijama: 2,5 odsto među seksualnim radnicima, 7,5 odsto među gej muškarcima i drugim muškarcima koji imaju seks s muškarcima, 5,0 odsto među osobama injektirajućim korisnicima droge, 10,3 odsto među transrodnim osobama i 1,4 odsto među osobama u zatvorima.

HIV/AIDS – posledice kasne dijagnoze

Kasna dijagnoza HIV infekcije predstavlja sve veći problem u zemljama Evrope (oko 54 odsto svih osoba sa dijagnostikovanom HIV infekcijom), i učestalost varira u različitim transmisivnim kategorijama i dobnim grupama. Najviše slučajeva kasnih prezentera zabeleženo je kod osoba s prijavljenim heteroseksualnim načinom prenosa HIV infekcije – 60 odsto, a slede osobe koje injektiraju droge – 48 odsto, dok je najmanje kasnih prezentera među muškaracima koji imaju seks s muškarcima – 45 odsto. Ovi rezultati su u skladu sa činjenicom da se MSM populacija češće testira na HIV infekciju. Kasna dijagnoza zabeležena je kod 39 odsto osoba u dobnoj grupi 15–19 godina, kod 38 odsto mladih uzrasta 20–24 godine, a čak 69 odsto u uzrastu preko 50 godina.

HIV/AIDS – „period prozora”

Antitela se mogu detektovati u krvi posle 1‒3 meseca. Do tog vremena ne postoje u dovoljnoj količini i zato ih testovi ne mogu otkriti. Ovo se zove „period prozora”. Znači, „period prozora” je period od sticanja HIV infekcije do pojave detektibilnih antitela. Prelaz iz antitela negativan u antitela pozitivan period zove se serokonverzija.

HIV/AIDS – dijagnoza

Od 1985. godine u komercijalnoj upotrebi su testovi za utvrđivanje HIV antitela. Generalno se preporučuje da se sačeka tri meseca od vremena mogućeg rizičnog ponašanja, pa da se tek onda uradi preliminarni test. Najčešće korišćeni test za skrining je ELISA (Enzyme-Linked Immunosorbent asSAy). Uzorkuje se venska krv.

Savremeni testovi, kao što je test 4. generacije pod nazivom HIV kombo Ag-At test, predstavlja kombinaciju antigen-antitelo testa, koji pored dokazivanja prisustva antitela na HIV, detektuje i deo virusa (antigen). Za ove testove „period prozora” je šest nedelja. Uzorkuje se venska krv.

Test za koji se koristi kap krvi iz prsta (kapilarna krv), može pouzdano potvrditi ili isključiti prisustvo HIV infekcije nakon tri meseca od potencijalne izloženosti virusu. Radi se o brzom (rapid) testu koji detektuje prisustvo antitela na HIV, koja organizam stvori kao odgovor na infekciju.

Test koji detektuje HIV iz pljuvačke OraQuick ima period prozora od tri meseca, kao i brzi test. Ova dva poslednja testa nisu registrovana u Srbiji.

Razvijeni su i testovi za detekciju HIV infekcije u periodu pre nastajanja seroknverzije, kao npr. test za dokazivanje cirkulišućeg antigena (p24) i PCR (Polymerase Chain Reaction – tehnika umnožavanja nukleinskih kiselina) za utvrđivanje prisustva sekvenci nukleinske kiseline HIV-a. Primenjuje se nakon 10 dana od izlaganja infekciji, ali se ne preporučuje za skrining na HIV, osim u posebnim okolnostima (dokazivanje HIV infekcije kod beba HIV pozitivnih majki). Ako se koriste anti-HIV EIA testovi kod beba HIV pozitivnih majki mogu se dobiti lažno pozitivni rezultati, jer anti-HIV antitela HIV inficiranih majki pasivno se prenose na njihove bebe i mogu biti prisutna i do 15. meseca njihovog života.

Postoje i potvrdni testovi za HIV, a oni se koriste u cilju provere pozitivnog (reaktivnog) rezultata preliminarnog testa na HIV (gorenavedeni testovi). Obično se koristi PCR test, a u postavljanju dijagnoze i Western blot. PCR HIV RNK (kvantitativan) test meri broj virusnih kopija (viremiju, virusno opterećenje) u 1 ml krvne plazme. PCR se koristi i tokom lečenja, za praćenje uspešnosti terapije protiv HIV-a. Western blot detektuje antitela na više specifičnih proteina HIV-a (gp120, gp41, p24, p17, p31, gp36, sgp105, sgp120), a pouzdan je nakon tri meseca od inficiranja. Negativan rezultat potvrdnog testa negira prvi/preliminarni pozitivni test, pozitivan rezultat potvrđuje pozitivan prvi rezultat, a neodređen rezultat Western blot testa zahteva dalju evaluaciju.

Kada je Western blot test pozitivan, dijagnoza je definitivna i potrebno je odrediti visinu viremije i status CD4+ limfocita T u cilju pravovremene primene terapije.

Laboratorijske metode koje podrazumevaju i savremene, nove tehnike, kao što je sekvencioniranje genoma (Whole Genome Sequencing), naročito su važne kod HIV infekcije zbog utvrđivanja rezistencije uzročnika na pojedine grupe antiretroviralnih lekova.

HIV/AIDS – kućni testovi

U cilju otkrivanja HIV-infekcije u nekim zemljama moguće je koristiti tzv. „kućni test”. Jedna mogućnost za kućno testiranje je korišćenje Home Access HIV-1 Test System. Home Access HIV-1 Test System bazira se na slanju uzorka krvi osobe koja želi da se testira u laboratoriju putem pošte. Ovo testiranje odobreno je 1996. godine u Americi, od strane Administracije za hranu i lekove (Food and Drug Administration – FDA). Pre testiranja, osoba morada nazove besplatni broj telefona i da se registruje pomoću anonimnog koda. Zatim se sprovodi kratko predstavljanje i kratki anonimni intervju o demografskim podacima. Osoba pripremi uzorak krvi na posebnom filter-papiru koji dobije poštom i vrati ga u laboratoriju za obradu. Za dobijanje rezultata potrebno je da osoba ponovo pozove besplatan broj telefona i registruje se putem svog anonimnog koda. Ako je rezultat pozitivan, potrebno je odrediti datum kada će posetiti lekara.

Druga mogućnost je da se u apoteci kupi OraQuick HIV set za testiranje (OraQuick In-Home HIV Test). Ovaj test je od 2013. godine dostupan u Americi. Osoba na osnovu uputstva treba da prouči celokupnu proceduru. U kućnim uslovima, uzima uzorak pljuvačke i stavlja uzorak u flašicu s rastvorom za testiranje i očitava rezultat nakon 20‒40 minuta. Pozitivni rezultati nisu konačni, i korisnici se upućuju na praćenje u zdravstvenu ustanovu. Proizvođač obezbeđuje 24-časovno besplatno savetovanje i pomaže osobama s pozitivnim rezultatima da što brže pristupe lokalnim klinikama.

Glavna razlika između ove dve kućne metode testiranja na HIV jeste da se Home Access testiranje temelji na rezultatu krvnog testa, a OraQuick testiranje na hemijskoj reakciji koju ispitanik mora sam da proceni prema promeni boje testa. Oba testa imaju visoku preciznost za otkrivanje negativnih rezultata (99,9 odsto).

HIV/AIDS – dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje

Kod svakog testiranja predlaže se dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje (Voluntary Confidentiality Counselling and Testing – DPST), koje najbolje može da se opiše kao „savetovanje i testiranje na HIV koje predstavlja poverljiv razgovor između savetnika i klijenta koji omogućava klijentu da prevaziđe nelagodnost i stres koje HIV testiranje nosi i omogući mu da donese lične odluke vezane za HIV”. Svako dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV treba da se bazira na principima dobrovoljnosti, poverljivosti i anonimnosti. Važno je da se kroz DPST proceni rizik za dobijanje HIV infekcije osobe koja se savetuje, kao i da se utiče na promenu rizičnog ponašanja date osobe. Osim toga, svakom je neophodna podrška u trenutku saopštavanja pozitivnog testa i usmeravanje na lečenje odmah po otkrivanju infekcije. Rutinsko mandatorno testiranje predstavlja ujedno i obavezno testiranje u transfuziološkim službama, prilikom uzimanja svake jedinice krvi, i regulisano je zakonom.

HIV/AIDS – rezervoar/izvor infekcije

Rezervoar/izvor infekcije za HIV/AIDS su ljudi, i to zaraženi ili oboleli, bez obzira na stadijum infekcije. Nosilac HIV-a je najzarazniji u vreme akutne HIV infekcije i u uznapredovalom stadijumu bolesti. Zahvaljujući visokoj delotvornosti ART-a, osobe koje je primaju imaju nisku ili nemerljivu količinu kopija virusa u krvi i šansa za transmisiju infekcije sa ovih osoba na drugu osobu je skoro isključena.

HIV/AIDS – minimalna infektivna doza u telesnim tečnostima

HIV je pronađen u skoro svim telesnim tečnostima (sekretima i ekskretima) HIV pozitivne osobe. Zarazne telesne tečnosti su krv, sperma, presemena tečnost, vaginalni sekret, rektalni sekret, majčino mleko i menstrualna krv, a potencijalno zarazne su likvor, pleuralna, sinovijalna, perikardijalna, peritonealna i amnionska tečnost. Ostale telesne tečnosti bez krvi (znoj, suze, urin, stolica, nazofaringealni sekret, pljuvačka, sputum, cerumen, povraćeni sadržaj i druge) ne sadrže dovoljnu količinu virusa, te se označavaju nezaraznim.

Zarazne telesne tečnosti preko kojih se HIV može preneti sadrže „minimalnu infektivnu dozu” virusa. „Minimalna infektivna doza” je najmanja količina virusa koja je potrebna da bi se infekcija prenela. Znoj, pljuvačka i suze su tečnosti gde nije prisutna „minimalna infektivna doza” ovog virusa, što znači da se njima HIV ne prenosi.

Filogenetski podaci pokazali su da je HIV-1 evoluirao od sivian imunotropnog virusa (Simian Immunotropic Virus – SIV) šimpanzi (SIVcpz), koji su preneti na ljude, verovatno usled izlaganja ljudi krvi životinja tokom lova i/ili usled klanja životinja. Veruje se da HIV-2 potiče od virusa imunodeficijencije pepeljastog mangabija (SIVsmm).

Period zaraznosti

Pretpostavlja se da zaraznost počinje na početku HIV infekcije i da traje do kraja života. Osoba je najzaraznija u „periodu prozora”. Takođe, zaraznost se povećava s razvojem imunodeficijencije, kliničkih simptoma i prisustvom drugih polnih bolesti.

Putevi prenošenja

HIV infekcija može se preneti nezaštićenim seksualnim kontaktom (vaginalnim, analnim i ređe oralnim), transfuzijom krvi i derivata krvi (koji prethodno nisu testirani, ili su testirani u „periodu prozora”), transplatacijom tkiva/organa, korišćenjem zajedničkih igala i špriceva, vertikalnom transmisijom sa inficirane majke na plod tokom trudnoće ili porođaja, i dojenjem. HIV se može preneti deljenjem seksualnih igračaka koje nisu prekrivene kondomom ili koje nisu odgovarajuće dezinfikovane.

Seksualne prakse s najvećim rizikom su one koje uzrokuju traumu sluzokože. Analni odnos predstavlja jednu od najrizičnijh seksualnih tehnika, zbog lakog pucanja krvnih sudova, nastanka mikro i makrolezija. Rizik od prenošenja HIV-a seksualnim kontaktom je: za receptivni analni odnos: 1 na 72 seksualna odnosa; insertivni analni odnos: 1 na 909; receptivni penis-vaginalni odnos: 1 na 1250; insertivni penis-vaginalni snošaj: 1 na 2500; receptivni ili insertivni oralni seks: 0 do 4 na 10.000 izloženosti. Rizik od prenosa tokom oralnog seksa ne povećava se značajno ako se sperma ili vaginalni sekret progutaju. Međutim, otvorene rane u ustima, krvarenje desni ili oralni kontakt s menstrualnom krvlju mogu povećati rizik. Druge prakse koje uzrokuju traumu sluzokože su ubacivanje većine ili cele ruke u rektum ili vaginu, i korišćenje seksualnih igračaka. Kada se koriste tokom odnosa s partnerom sa HIV infekcijom, ove prakse povećavaju rizik od prenošenja HIV-a. Zapaljenje sluzokože olakšava prenos HIV-a. Rane na ustima, vagini, penisu ili rektumu povećavaju rizik od prenošenja. Polno prenosive infekcije, kao što su gonoreja, klamidija, trihomonijaza, a posebno one koje izazivaju ulceraciju (npr. šankroid, herpes, sifilis), višestruko povećavaju rizik.

Rizik od prenošenja HIV infekcije putem transfuzije krvi, krvnih proizvoda ili transplantacija organa/tkiva koji su kontaminirani HIV-om je izuzetno mali zbog rigoroznog testiranja krvi i doniranih organa i tkiva. U našoj zemlji, od 1987. godine, zakonski je regulisana kontrola svih produkata krvi, tkiva i organa na HIV. Međutim, ukoliko bi neko dobrovoljno dao krv u „periodu prozora”, postoji mogućnost da se infekcija prenese na ovaj način, jer se ELISA testovima (koji se svuda u svetu koriste kao rutinski testovi) ne bi mogla detektovati antitela kojih još nema u dovoljnoj količini u perifernoj krvi. Zato je važno naglasiti da dobrovoljno davanje krvi nije mesto za proveravanje HIV statusa.

HIV se ne može dobiti putem davanja krvi, jer su postupci uzimanja krvi veoma bezbedni. Ugriz od strane osobe sa HIV infekcijom predstavlja rizik ukoliko je teška trauma s velikim oštećenjem tkiva i prisustvom krvi. Retko se može desiti prenos HIV infekcije kontaktom između oštećene kože, rane ili sluzokože i krvi ili telesnih tečnosti osobe koja ima HIV. Ne postoji rizik od prenosa ako je koža intaktna. HIV se ne prenosi pljuvačkom, ali dubok poljubac („francuski poljubac”) u slučaju da oba partnera imaju rane ili krvarenje desni omogućava da krv HIV-pozitivnog partnera uđe u krvotok HIV-negativnog partnera. Konzumiranje hrane koju je osoba sa HIV infekcijom prethodno sažvakala obično ne predstavlja rizik, ali HIV infekcija može se preneti kada se krv iz usta HIV-pozitivne osobe pomeša sa hranom koju žvaće, a koju pojede lice bez HIV infekcije. Osoba se ne možete zaraziti HIV-om konzumiranjem hrane koju priprema neko sa HIV infekcijom. Takođe, HIV se ne može preneti uobičajenim socijalnim kontaktima, kao što su: poljubac, kašljanje, kijanje, rukovanje, grljenje, upotreba zajedničkih predmeta na poslu (kancelarijski pribor, telefon, kompjuter, i sl.), upotreba zajedničkih kupatila, toaleta, kuhinje, prevoznih sredstava, bazena za plivanje, ubodom insekata i slično.

HIV/AIDS ‒ „viral load”

„Viral load” je broj HIV RNA kopija po ml krvi osobe koja ima HIV infekciju. Ako se ART uzima kako je prepisano, može se smanjiti HIV „viral load” na veoma niski nivo, što održava imunosistem u radu i sprečava bolest. Ovo se naziva supresija virusa, definisano kao manje od 200 kopija HIV-a po mililitru krvi. ART može doprineti da je „viral load” tako nizak da ga standardni laboratorijski test ne može otkriti. Ovo se naziva nedetaktibilni „viral load”. Skoro svako ko uzima lekove protiv HIV-a na propisan način može da postigne nedetaktibilni „viral load”, obično u roku od šest meseci nakon početka lečenja. Ove osobe mogu da imaju dug i zdrav život, i neće preneti HIV infekciju svojim HIV negativnim partnerima putem seksualnog kontakta. ART za HIV je moćno sredstvo za sprečavanje seksualnog prenošenja HIV-a. Međutim, funkcioniše samo ako HIV-pozitivan partner dobije i zadrži nedetaktibilni „viral load”. Međutim, treba znati da sve osobe koje uzimaju ART nemaju nedetaktibilan nivo „viral load”. Međutim, neki istraživači smatraju da prisustvo PPI kod lečenih osoba može povećati rizik od prenošenja HIV-a na druge, čak i ako je „viral load” nedetektabilan.

HIV/AIDS – ulazno mesto

Mikro i makrolezije kože i sluzokoža mogu biti ulazna mesta za HIV infekciju. HIV ne može prodreti kroz intaktnu kožu. Druge polnoprenosive infekcije, kao što je sifilis, herpes, oštećuju tkivo i povećavaju rizik od HIV infekcije.

HIV/AIDS – osetljivost i otpornost

Osetljivost je opšta. Prisustvo drugih polnoprenosivih infekcija, kao i odsustvo cirkumcizije kod muškaraca, mogu da pospeše nastanak infekcije. Kod adolescenata i odraslih koji su zaraženi HIV-om u mlađem uzrastu, simptomi će se javiti nešto ranije i bolest će brže napredovati do AIDS-a nego kod osoba inficiranih u starijem uzrastu. Još uvek se istražuje da li je progresija HIV infekcije u AIDS brža kod Afrikanaca nego kod drugih populacija. Do sada nisu dokumentovana ozdravljenja, a stepen imuniteta je nepoznat.

HIV/AIDS – prevencija

Eliminisati rizične oblike ponašanja

Apsolutnu sigurnost od HIV infekcije pruža jedino apstinencija i doživotno uzajamno verni odnos dva nezaražena partnera. U cilju zaštite od HIV infekcije neophodno je koristiti kondom pri svakom seksualnom odnosu, ne deliti igle i špriceve za korišćenje psihoaktivnih supstanci, testirati se na HIV zajedno s partnerom, koristiti u zavisnosti od potrebe preekspozicionu (PrEP) i postekspozicionu profilaksu (PEP). Takođe, jedna od ključnih mera prevencije je edukacija o HIV/AIDS-u.

Edukacija

Edukacijom, kako cele populacije tako i u populacijama s rizičnim ponašanjem, kao što su muškarci koji imaju seksualne odnose s muškarcima, seksualne radnice/i, slično, postigli bi se bolji rezultati u prevenciji i lečenju HIV/AIDS, kao i drugih PPI. Promocija bezbednijeg seksualnog ponašanja i podizanje znanja o značaju blagovremene dijagnostike i pravovremenog lečenja, kao i promovisanje značaja dobrovoljnog, poverljivog i besplatnog savetovanja i testiranja na HIV/AIDS i druge PPI bez lekarskog uputa. Neophodno je kontinuirano raditi na smanjenju stigmatizacije i diskriminacije pojedinih oblika ponašanja, kao i prema osobama inficiranih HIV-om.

Testiranje trudnica i pravovremena ART

Ukoliko majka ne zna da je HIV pozitivna, rizik da rodi HIV pozitivno dete veći je od 30 odsto, a ukoliko se leči ART, rizik može da se smanji na ispod dva odsto. Upravo iz navedenih razloga neophodno je testiranje na HIV/AIDS u prvom trimestru trudnoće.

Instrumenti za jednokratnu upotrebu ili sterilisani

Ukoliko se neko opredeli za tetovažu ili pirsing, to bi trebao da uradi samo u ustanovama registrovanim za ove delatnosti, koje mogu da pruže dokaze da redovno sprovode sterilizaciju.

Muški i ženski kondom i dentalne krpice

Pravilnom upotrebom lateks kondoma pri svakom seksualnom odnosu znatno se smanjuje mogućnost zaražavanja. Efikasnost muškog kondoma je 90 odsto, a ženskog 94 odsto u smanjivanju rizika od infekcije HIV-om, ali i drugih PPI. Kod pravilne upotrebe lateks kondoma retko dolazi do njegovog pucanja ili skliznuća (većinom u jedan do dva odsto), što ne umanjuje bitno njegovo zaštitno svojstvo. Faktori koji doprinose pucanju i skliznuću kondoma su: žurba i nestrpljivost, primena neodgovarajućih masti i ulja, primena kondoma sa isteklim rokom trajanja, neznanje o načinu korišćenja kondoma, alkoholisanost i zloupotreba psihoaktivnih supstanci.

U novije vreme koriste se i kondomi od poliuretana. Oni pružaju istu zaštitu kao i lateks kondomi. Međutim, njihova prednost u odnosu na lateks kondome je što nisu alergeni, tanji su tako da pružaju bolji osećaj, komotniji su, nemaju miris, a mogu se koristi i uljana maziva (npr. vazelin). Nasuprot njima, uljana maziva/lubrikanti nisu dobra za lateks kondome i ona dovode do njihovog pucanja. Nedostaci poliuretanskih kondoma su visoke cene i njihova teža dostupnost. Kondomi od prirodnih materijala (creva životinja) se ne preporučuju, jer su propusni za HIV.

Novijeg datuma su „dentalne krpice”, fina, tanka i izuzetno nežna parčad lateksa (veličine raširene papirne maramice), koja se koriste kod oralnog seksualnog odnosa. U slučaju nedostatka „dentalnih krpica” za oralni seksualni odnos može poslužiti i muški kondom koji se po sredini raseče.

Cirkumcizija

Brojne studije su pokazale da neonatalna cirkumcizija može smanjiti celoživotni rizik muškarca u Sjedinjenim Američkim Državama od heteroseksualno stečenog HIV-a za čak 20 odsto. Američki centri za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) navode da cirkumcizija smanjuje rizik da muškarac dobije HIV i druge polnoprenosive infekcije (PPI) od zaražene partnerke. Ne postoje dokazi koji ukazuju na to da li cirkumcizija smanjuje rizik od infekcije kod muškaraca koji imaju seksualni odnos s muškarcima (MSM), gde je primarni put infekcije analni seks. Takođe, nema dokaza da obrezivanje može da pruži zaštitu kod muškaraca koji se upuštaju u analni seks sa ženskom partnerkom. Cirkumcizija muškaraca nikada ne bi trebalo da zameni druge poznate efikasne metode prevencije i uvek treba da se smatra delom sveobuhvatnog paketa prevencije, koji uključuje ispravnu i doslednu upotrebu muških ili ženskih kondoma, smanjenje broja seksualnih partnera, odlaganje početka seksualnih odnosa, testiranje i savetovanje na HIV, lečenje PPI, kao i obezbeđivanje muških i ženskih kondoma i promovisanje njihove pravilne i dosledne upotrebe. Trenutno se procenjuje da je 665 miliona muškaraca, ili 30 odsto muškaraca širom sveta, podvrgnuto cirkumciziji.

Hemioprofilaksa

Hemioprofilaksa u prevenciji HIV infekcije praktično počinje da se koristi od registrovanja prvog leka za lečenje AIDS-a, odnosno od 1987. godine.

Preekspoziciona zaštita

Preekspoziciona zaštita (PrEP) podrazumeva primenu ART od strane osobe koja nije inficirana HIV-om, a koja svesno ulazi u rizik od izlaganja HIV infekciji. Redovno korišćenje kombinacije TDF (tenofivir, disoproxil, fumarate)/FTC (emtricitabine) (na dnevnoj bazi ili pre i posle sekusalnog odnosa) sprečava čak 86 odsto slučajeva HIV infekcije među muškarcima koji imaju seksualne odnose s muškarcima, kao i kod 83,5 odsto osoba koje injektiraju drogu, ali s najvećom adherencijom.

Već 2015. godine, prvo od strane Evropskog centra za prevenciju i kontrolu bolesti (European Center for Disease Prevention and Control ‒ ECDC), a zatim i od SZO, date su preporuke da se PrEP može koristi na dva načina:

1. neposredno pre i posle rizičnog seksualnog odnosa (oralna upotreba duple doze leka baziranog na TDF dva do 24 sata pre rizičnog seksualnog kontakta i po jedna doza u naredna dva dana po rizičnom događaju),
2. kontinuirano na dnevnom nivou.

SZO navodi da je prvi način prilagođeniji muškarcima, uključujući i transrodne žene koje ne koriste hormone i druge transosobe koje su muškog pola po rođenju, a drugi im je alternativni, dok je drugi način prilagođen ženama i transrodnim osobama koje koriste određene hormonske terapije.

Pre i tokom upotrebe PrEP potrebno je sprovoditi odgovarajuće medicinske preglede i periodični monitoring određenih zdravstvenih parametara, uključujući i HIV status. Međutim, implementacija PrEP u Evropi nije zadovoljavajuća. U većini zemalja Zapadne Evrope PrEP je dostupna, ali ne i u većini zemalja Centralne i Istočne Evrope. U zemljama sa neregulisanom PrEP prisutan je rizik od neformalne upotrebe terapije bez medicinskog nadzora, što može da dovede do manje efikasnosti PrEP i razvoja rezistentnih oblika HIV infekcije na lekove u slučaju prethodno nedijagnostikovane HIV infekcije.

Postekspoziciona zaštita

Postekspoziciona zaštita (PEP) podrazumeva primenu ART nakon ekspozicije HIV infekciji. Ona se primenjuje već od kraja 80-ih godina XX veka, s registrovanjem prvog leka za lečenje AIDS-a (zidovudine, AZT) 1987. godine, od strane američke Administracije za hranu i lekove. AZT se za prevenciju HIV infekcije najpre počeo koristiti u slučaju profesionalne ekspozicije HIV infekciji zdravstvenih radnika.

Ustanovljeno je da je rizik od inficiranja HIV-om kod zdravstvenih radnika nakon perkutane ekspozicije krvi inficiranoj HIV-om 0,3 odsto, odnosno 0,09 odsto nakon kontaminacije sluzokože kroz kontakt s krvlju inficiranom HIV-om, kao i da postekspoziciona profilaksa nakon perkutanih povreda smanjuje rizik za 81 odsto od inficiranja HIV-om. Među zdravstvenim radnicima profesionalni rizik predstavljaju primarno perkutane povrede (ubod na iglu ili ubodi i posekotine oštrim instrumentima), kontaminacija sluzokoža (usta, konjunktiva) i kontaminacija ledirane kože (rane, abrazije, dermatitis), kroz kontakt s krvlju inficiranom HIV-om u trajanju minimum 15 minuta. Izvori HIV infekcije koji mogu dovesti do njenog prenošenja su primarno krv, ali i telesne tečnosti i tkiva u kojima se može naći HIV (telesne tečnosti koje imaju vidljive tragove krvi, vaginalni sekret, semena, amnionska, pleuralna, cerebrospinalna, perikardna i peritonealna tečnost).

Međutim, 2005. godine, CDC prvi put preporučuje PEP za neprofesionalnu ekspoziciju HIV infekciji. Neprofesionalna ekspozicja podrazumeva izlaganje riziku od inficiranja HIV-om putem seksualnog odnosa (posebno adresirajući seksualne napade/silovanje), injektiranja, transfuzije krvi i perkutanih povreda (primarno ubod na iglu), kada je poznato da je izvor ekspozicije inficiran HIV-om. Takođe, preporučuje se primena PEP do 72 sata nakon izlaganja riziku, kao i individualna procena rizika za svaki pojedinačni slučaj ekspozicije radi donošenja odluke o primeni PEP. Tek 2007. godine u vodiču za lečenje HIV/AIDS-a Evropskog kliničkog društva za AIDS (European AIDS Clinical Society ‒ EACS) definiše se i protokol za PEP.

Najnovije preporuke EACS-a pokazuju da sa PEP treba započeti unutar idealno četiri sata posle ekpozicije, a najkasnije unutar 72 sata nakon ekspozicije, u trajanju od četiri nedelje (28 dana). Serološka kontrola kojom se utvrđuje prisustvo HIV infekcije vrši se unutar 72 sata po ekspoziciji, a zatim nakon završetka PEP režima i ponavlja se šest do osam nedelja nakon završenog lečenja. Pre započinjanja PEP režima, potrebno je utvrditi prisustvo HIV infekcije kod izvora potencijalne infekcije, odnosno viremiju, ukoliko je izvor nosilac HIV infekcije, kao i dodatna ispitivanja izvora i izložene osobe u skladu sa individualnim slučajem.

PEP primarno za neprofesionalnu upotrebu nije u velikoj meri implementiran. Jedna od glavnih prepreka, pored onih vezanih za razvoj i implementaciju nacionalnih politika i protokola vezanih za PEP, bila je informisanost osoba iz ključnih populacija u riziku od HIV-a (muškaraca koji imaju seks s muškarcima, osoba koje injektiraju droge, seks radnika/ca, transrodnih osoba, zatvorenika) o postojanju i benefitima PEP, pravilno i pravovremeno identifikovanje izlaganja riziku od HIV infekcije, kao i pravovremeno javljanje u zdravstvenu službu radi dobijanja terapije (unutar 72 sata). Lekove propisuju lekari na Infektivnoj klinici u Beogradu, na odeljenju za HIV/AIDS.

Skrining

Rano otkrivanje HIV infekcije (skrining) i pravovremeno lečenje, garantuje očuvanje imunosistema i sprečavanje razvoja bolesti i smrtni ishod. Odluka o načinu lečenja određuje se prema stepenu viremije koji se određuje brojem kopija virsune RNK (viral load) i brojem CD4 pozitivnih T limfocita. U lečenju HIV infekcije koristi se visokoaktivna antiretrovirusna terapija ili HAART (Highly Active Antiretroviral Therapy) koja podrazumeva da se istovremeno primene tri ili četiri leka različitih klasa koji deluju na različitim mestima virusne replikacije. Kombinacijom lekova postiže se kontrola virusne replikacije. Zahvaljujući HAART terapiji dolazi do smanjenja viremije do ispod nivoa detektibilnosti (ispod 50 kopija virusa u ml plazme) i rekonstitucije imunosistema, odnosno omogućava se da broj CD4 T-limfocita bude 350-500/mm³. Usled primene ove terapije dolazi do poboljšanja kvaliteta života obolelih i produženja životnog veka ljudi s HIV infekcijom. Ako se na vreme dijagnostikuje HIV infekcija kod trudnice i primeni odgovarajuća ART, rizik prenosa HIV-a s majke na dete je manji od dva odsto, a bez terapije je 25‒47 odsto.

HIV/AIDS – lečenje

Lečenje HIV infekcije u Republici Srbiji raspoloživom ARV terapijom od početka epidemije bilo je finansirano od strane Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO). Od 1997. godine u Republici Srbiji počinje da se koristi visokoaktivna ARV terapija, koja je takođe bila obezbeđena od strane RFZO za sve osiguranike inficirane HIV-om. Kod nas se lečenje sprovodi u skladu s terapijskim vodičima Evropskog kliničkog društva za AIDS (European AIDS Clinical Society – EACS), i prema poslednjim preporukama s terapijskim lečenjem počinje se odmah po dijagnostikovanju HIV infekcije.

Da li postoji vakcina za HIV/AIDS? Ovaj virus ima mogućnost velike genetske promenljivosti zbog čestih mutacija i rekombinacija. Najčešće, mutacije se dešavaju u okviru env gena, posebno u delu koji kodira gp120. Takođe, česte su mutacije gena koji kodiraju reverznu transkriptazu. Ako se u procesu transkripcije promeni samo jedna od aminokiselina, nastaje novi soj HIV-a. Postojanje brojnih sojeva jedan je od razloga što još uvek nije napravljena vakcina protiv AIDS-a, a varijabilnost virusa jedan je od uzroka rane pojave rezistencije na ART.

Naslovna fotografija – CRVENA TRAKA -simbol podizanja svesti u borbi protiv AIDS-a