kultura-odmor
Entoni Hopkins – kad je gluma bolja od medicinskih knjiga - To sam ja
entoni hopkins

Entoni Hopkins – kad je gluma bolja od medicinskih knjiga

Siguran sam da oskarovac Entoni Hopkins može da posluži kao inspiracija da se nikada ne predamo, jer kao što fizička aktivnost sačuva srce, tako i kreativnost može da sačuva um

Davno, 1996. godine, sa kolegom Milošem Bajčetićem napisao sam knjigu Kinoteka doktora Frankenštajna, sa osnovnom tezom da su filmski stvaraoci često bolje i od najboljih lekara prikazali razne bolesti.

Filmovi su govorili o svemu – od infektivnih bolesti, etike lekara, eutanazije, borbe za život i otkrića lekova, pa sve do psihijatrijskih stanja. Ovo poslednje, odnosno bolesti uma, najjasnije su ljudima kada pogledaju film, jer izgleda da nijedno društvo ne želi da se suoči sa psihijatrijskim bolesnicima na pravi način. Zar o tome ne govori remek-delo Miloša Formana Let iznad kukavičjeg gnezda (1975), ili Frensis (1982), sa Džeskom Lang koja je i na koricama knjige Kinoteka doktora Frankenštajna?

U međuvremenu je snimljeno mnogo filmova sa medicinskom tematikom i mnogo puta sam razmišljao da napravim drugo izdanje knjige. Sada, nakon filma Florijana Zelera Otac (The Father), čini se da je došao pravi trenutak da o tome ozbiljno razmislim. I to ne samo zato što je Entoni Hopkins dobio drugog Oskara, nakon što je prvog dobio 1991. godine za ulogu Hanibala Lektora u filmu Kad jaganjci utihnu, već zato što je svojom glumom pomerio sve što znam o demenciji.

Tokom celog filma kao da smo u umu lika i glumca Entonija i jednostavno nam nije prijatno

Kathy Hutchins © / Shutterstock.com

Opet sam naučio više nego tokom godina studiranja. Podjednako je uzbudljiv scenario koji je napisao režiser Florijan Zeler, kao i neverovatna gluma Entonija Hopkinsa. Jednostavno, tokom celog filma kao da smo u umu Entonija (i uloga se zove isto), i jednostavno – nije nam prijatno, jer od opuštenosti, preko napetosti, u trenucima horora dolazimo da realnosti i života jednog čoveka koji provodi svoje poslednje dane u staračkom domu.

Aktivan pristup

Film otvara toliko tema koje su za sve nas podjednako važne: starenje, bolest, odnos sa decom i, naravno, kreativnost. Iako u osnovi smatram da je starost bolest, i da joj treba pristupiti aktivno, siguran sam da je naš stil života umnogome određuje: Biološka i hronološka starost ili čudo epigenetike.

Siguran sam da i hodanjem možemo uticati i malo sačuvati sećanja od propadanja jer trenutno za demenciju nema leka, ali se bar radi na ranoj dijagnostici: Da li je pronađen jednostavan test za zaboravnost.

Međutim, ono zbog čega je film Otac bolji od svake medicinske knjige o demenciji je bravurozna gluma Entonija Hopkinsa. Na kraju filma gledaoci mogu da budu prilično ošamućeni, jer nisu sigurni šta se desilo. Upravo to se dešava u glavama onih starih ljudi obolelih od te teške bolesti, od nemogućnosti da normalno prožive jedna dan, do nemogućnosti da se sete šta su želeli da kažu i konačno prepoznaju svoje najbliže.

Život punim plućima

Verujem da je većina ljudi imala iskustva sa demencijom, jer prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji trenutno na svetu ima 50 miliona ljudi sa ovom bolešću, uz neverovatnu progresiju koja se predviđa – od 82 miliona 2030. do 152 miliona 2050. godine.

Za ulogu u filmu Otac, Entoni Hopkins dobio je drugog Oskara. Prvog je dobio 1991. godine za ulogu Hanibala Lektora u filmu Kad jaganjci utihnu

Everett Collection © / Shutterstock.com

Očigledno je da će sa produžavanjem života stvari samo dodatno da se komplikuju i da jedan broj ljudi neće, poput svojih predaka, kraj života dočekati u sopstvenom krevetu svesni svega, nego u domu, defakto odvojeni od realnosti. Ne želeći da ulazim u poslednje dane svog dede i oca, mogu samo da kažem da razmišljanje o starosti ne treba da bude potisnuto.

Neko je već napisao da je starenje posledica evolucionog zanemarivanja, a ne evolucione namere. Zbog toga sam siguran da Entoni Hopkins, osim što mu se divimo, može da posluži kao inspiracija da se nikada ne predamo, da pokušamo da budemo aktivni do poslednjeg trenutka, jer kao što fizička aktivnost može da sačuva srce, tako i kreativnost može da sačuva um.

Zbog toga je važno da se borimo za zajednički život sa nama bliskim ljudima, da se staramo i brinemo jedni o drugima, jer nije dobro da o nekome mislimo tek kada umre. Život, jednostavno, treba živeti svakog dana, a ne žaliti kada sve prestane.

Film otvara mnogo tema koje su za sve nas podjednako važne: starenje, bolest, odnos sa decom i, naravno, kreativnost

Na kraju, moje divljenje za sve što je uradio Entoni Hopkins prerasta u inspiraciju koju verovatno svako od nas treba da nađe, da nastavi i u poznim godinama da bude kreativan i živi punim plućima, raduje se svakom danu i na kraju opušteno „ode sa smrću”, kao Entoni u mom omiljenom filmu Upoznajte Džoa Bleka (Meet Joe Black, 1998).

Očigledno je da će se produžavanjem života stvari dodatno komplikovati

Entoni Hopkins (1937) je snimio više od 140 filmova. Šest puta je bio nominovan za Oskara, pretposlednji put za sporednu ulogu u filmu Dvojica papa (The Two Popes).

Pored filma za koji je dobio Oskara – Kad jaganjci utihnu (Silence of the Lambs), nominovan je za sledeće filmove: Amistad, Nikson, Ostaci dana (The Remains of the Day). I na kraju bih, kao filmsko-medicinski kritičar, dodao spisak njegovih filmova koji su u značajnoj meri povezani sa medicinom: Otac (The father, iz 2020. godine), Slipstream (2007), Dokaz (Proof, 2005), Hanibal (Hannibal, 2001), Upoznajte Džoa Bleka (Meet Joe Black, 1998), Zemlja senki (Shadowlands, 1993), Kad jaganjci utihnu (Silence of the Lambs, 1991) i Čovek-slon (The Elephant Man, 1980).