Some picture

Crvene cipele – Doroti do kraja života

Generacije žena odrastale su znajući nepogrešivu snagu crvenih cipela. Danas su crveni đonovi, poput jedva vidljive bretele crvenog čipkastog grudnjaka ispod konzervativne bluze, zaštitni znak odvažnih žena

Imate li omiljeni par crvenih cipela? Ako ih nemate, da li planirate da ih nabavite? Najzad, ako nikada niste o njima razmišljali, sigurno znate prijateljice ili poznanice koje maštaju o posebnim crvenim cipelama koje bi verovatno samo stajale u ormaru i čekale svojih pet minuta.

Kako nam se crvena boja obuće psihološki uvukla pod kožu kao simbol moći, snage i pomalo čežnje?

Obućom protiv prokletstva

Doroti je 1939. godine kucnula tri puta svojim kao rubin crvenim cipelicama, govoreći „nema mesta kao što je dom”. Od tada je više generacija žena odrastalo znajući nepogrešivu snagu crvenih cipela. Ipak, van Čarobnjaka iz Oza, ima još nešto – žena koja nosi crvene cipele automatski svetu šalje poruku moći i nezavisnosti.

Istorijski gledano, crvene cipele bile su isključivo domen odvažnih pojedinaca na pozicijama moći.

Sve je počelo nekada davno, u doba staroga Rima, kada je crvena boja obuće bila privilegija samo kraljeva, sveštenstva i članova senata. Zbog teškog procesa dobijanja iz prirodnih resursa, crvena boja koristila se retko i posvećeno, s pretnjom kazne onima koji zakon budu prekršili. Toliko je veliki značaj bio dobiti privilegiju ovakve obuće da je Juliju Cezaru dodeljena posebna čast nakon što je Rim povratio iz ruku Egipćana – pored državnog praznika, skulptura i društvenog statusa, dobio je pravo da nosi crvene čizme!

U nekim kulturama koje su direktno bile u dodiru ili pod okupacijom Rimskih legija dugo je postojalo verovanje da 15. marta, na dan kada je Cezar ubijen, treba nositi crvene cipele, jer ovakvo sujeverje tera prokletstvo Martovskih ida.

Ako premotamo točak istorije vekovima unapred, naići ćemo na još jednu vladarsku, mušku figuru koja je ozbiljno shvatala svoje crvene cipele, ali, iskreno govoreći, i štikle. Naravno, u pitanju je kralj Sunce, Luj XIV, današnjim rečnikom opisan najveći modni influenser XVII veka.

U doba starog Rima crvena obuća bila je privilegija kraljeva, sveštenstva i članova senata

Luj XIV i crvene cipele

Tokom njegove vladavine samo aristokrate muškog pola imale su pravo da nose cipele sa crvenim potpeticama, jer su one bile strogo rezervisane za dvor. Tako je boja uredno razlikovala one koji imaju od onih koji nemaju.

Crvena boja u to vreme i dalje je bila teško dostupna i izrađivala se drobljenjem osušenih ljuštura uvezenog meksičkog insekta zvanog kočinel (cochineal), a samo kraljevske porodice i njihova svita mogle su sebi to da priušte.

Ove cipele izašle su iz mode sa dolaskom Francuske revolucije, ostavivši za sobom vreme kada se razmetalo bogatstvom i statusom.

Spor modnih divova

Dva veka kasnije, čuveni danski pisac bajki Hans Kristijan Andersen značajno je pridoneo mitologiji crvenih cipela. U priči Crvene cipelice mladu seljančicu po imenu Karen usvojila je jedna plemkinja. Međutim, Karen ne uspeva da prihvati svoje srećne okolnosti, već nastoji da preskoči klasne granice. Jednog dana, u crkvi ugleda princezu, a ispod princezine haljine par crvenih cipela.

Na dvoru Luja XIV, modnog influensera XVII veka, samo su aristokrate muškog pola imale pravo da nose cipele sa crvenim potpeticama

Karen uspeva da prevari svoju usvojiteljku da joj kupi sopstveni par, a umesto da se pobrine za porodične obaveze i bolesnu dobročiniteljku, obuva cipele i odlazi na bal. Otkriva da kad jednom počne plesati, ne može da se zaustavi, niti može skinuti demonske cipele s nogu. 

Uz razne, izuzetno mračne obrte, koji su karakteristika Andersenovog sveta, cipele je dovode do kraja života i konačnog mira. Ova mračna priča, iako nije ušla u opus omiljenih bajki autora, bila je inspiracija za čuveni film iz 1948, a od pre par godina i veoma uspešnu baletsku postavku ovoga dela.

Što se novije istorije tiče, 2011. godine crvene cipele, ili tačnije pravo na upotrebu crvenog đona, postale su i deo jedne sudske parnice. Te godine, Kristijan Lubuten podigao je tužbu protiv modne kuće Iv Sen Loren, tvrdeći da je legendarna robna marka počinila kršenje prava na zaštitni znak, proizvevši i puštajući u prodaju cipele s rubincrvenim đonom.

Labuten je spor izgubio, jer je uvažena izjava da se crveni đon ne može smatrati vlasništvom Labutena, uz objašnjenje:

Mitologiji crvenih cipela doprineo je i danski pisac bajki Hans Kristijan Andersen

„Crveni đonovi su uobičajeni element dizajna u obući, koji datira još od crvenih cipela koje je nosio kralj Luj XIV u sedamnaestom veku, kao i Doroti u „Čarobnjaku iz Oza”. Iako je izgubio u ovoj parnici, čuveni francuski dizajner obuće ipak je pobednik u ovoj priči o đonovima u boji, jer je u poslednjoj dekadi ovaj crveni deo obuće postao svojevrsni vizuelni indikator koji nagoveštava visok ekonomski status i moć žene.

Poput jedva vidljive bretele crvenog čipkastog grudnjaka ispod konzervativne bluze, on najavljuje i blagu odvažnost žene koja ih nosi. Na taj način, Labutenove cipele postale su stvar moderne bajke.

Žena koja ih nosi dobija priliku da preskoči ekonomske i socijalne granice, bez tragičnog moralnog naravoučenja ona postaje osnažena ovom statusnom obućom.

Crvene cipele su veoma zabavne, i kada ih ponesete vaš korak biće veseliji, i vama i ljudima koje usput srećete

Možda je zaista tako, a možda je i to samo bajka. U svakom slučaju, crvene cipele su, ako ništa drugo, a ono veoma zabavne.

Uvek kada ih ponesete, vaš korak po gradskim ulicama će biti veseliji, i vama i ljudima koje usput srećete.

Uostalom, ako su dobre za Papu, što ne bi bile dobre i za nas?!

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *