Čarobni svet u kome nastaju cipele
Dok je u detinjstvu poseta krojačicama bila zbrka veselog čavrljanja i zvuka kuckanja šivaćih mašina, gde je ceo proces bio dostupan, s druge strane u vazduhu je uvek ostajalo da lebdi pitanje – kako li, zapravo, nastaju cipele?
Verovatno ste se, već u najranijem detinjstvu, u nekom obliku susreli s načinom na koji nastaje odeća. Bilo da ste s mamom ili s bakom odlazili kod obližnje krojačice koja je špenadlama na njima oblikovala sako ili ste gledali kako pod tragom štepa na kućnoj singer ili bagat mašini (jer koja druga bi mogla biti) nastaje vaša, u budućnosti omiljena, haljinica – šivenje garderobe nikada nije bila nedokučiva tajna.
S druge strane, obuća je uvek bila natkrivena nekim oblakom misterioznosti. Do omiljenih formi i oblika teško se dolazilo, a nešto specifično, po boji i ličnom nahođenju, u Beogradu se moglo naći tek na par mesta.
Ako ste odrastali u Beogradu osamdesetih i devedesetih, onda se verovatno sećate da je postojalo jedno mistično mesto, jedan obućar u Ulici Admirala Geprata, tik nadomak Balkanske, gde ste mogli da dosanjate deo svojih snova.
Proces izrade obuće počinje uz papir i olovku i duge sate promišljanja, jer u ovom slučaju dobar crtež neće rešiti sve
Došli biste tamo sa svojom haljinom za posebnu priliku, prislanjali je beskrajno dugo uz skroman odabir materijala i dok bi majstor, koji je svakom svojom koščicom u telu davao znak da ga prekidate u poslu, gunđao, vi ste maštali o paru idealnih cipela.
Nakon toga bi preuzimao porudžbinu, odlazio u dubinu radnje i vi biste ga videli ponovo, nedeljama kasnije, kada bi se ponosno pojavio pred vama, sa remek-delom koje je nastalo na neki volšeban način.
U toj i sličnim radnjama sretali ste se s brojnim mašinama za koje, iskreno, baš i niste mogli da pretpostavite čemu zapravo služe. I dok je poseta krojačicama bila zbrka veselog čavrljanja i zvuka kuckanja šivaćih mašina, gde vam je ceo proces bio transparentno dostupan, s druge strane u vazduhu je uvek ostajalo da lebdi pitanje – kako li zapravo nastaju cipele, tamo, u mraku onog nepristupačnog dela radnje?
Pre nego što ideje do kraja budu formirane, dizajner će mnogo puta morati da se pozabavi elementima statike i udobnosti
Početak – papir i olovka
Pa da osvetlimo malo ceo proces, iz ugla ovog našeg 21. veka, koji je mnoge stvari učinio vidljivim i transparentnim. Proces izrade obuće zapravo počinje uz papir i olovku i duge sate promišljanja, jer u ovom slučaju dobar crtež neće rešiti sve.
Pre nego što ideje do kraja budu formirane, dizajner će mnogo puta morati da se pozabavi elementima statike i udobnosti, koji će cipelu učiniti laganom i nosivom ili, s druge strane, nemogućom za hod. Da bi se u avanturu kreiranja na kraju upustili, već na samom početku važno je pripremiti adekvatnu komponentistiku.
U ovom slučaju govorimo o ozbiljnoj i konstruktivno zahtevnoj cipeli na štiklu bilo koje visine, a ne o ravnoj baletanki, špagerici, oksford cipeli ili bilo kojoj iz nje izvedenoj – to je obuća koju će moći da realizuje i neki manje vešt znalac, uz malo mašte i pomoć prijatelja.
Cipela na štiklu zahteva da se mnogo delova uskladi i da savršeno dopunjavaju jedan drugog, da ne biste naišli na čitav niz problema koji kasnije mogu biti izvor nezadovoljstva – i onoga ko cipelu pravi, ali pogotovu onoga koji je nosi.
Branzol, glenk i ostala čuda
Čitav svet sakrivenih delova, neobičnih i uglavnom nemačkih imena, (zemlja iz koje je stigla do nas industrijska proizvodnja obuće), krije se ispod naših stopala.
Tu ćete naći branzol – međuđon od presovanog kartona, presvučen tekstilom, a kod boljih cipela i memorijskom penom – za koji, ako ste ga i videli, niste mislili da je nešto važno, a bez njega nijedna cipela ne bi mogla biti formirana.
Ako dublje kopate i rastavite taj branzol na još sitnije delove, naići ćete na glenk, maleni deo viljuškastog oblika od kaljenog čelika, toliko mali da je nemoguće poverovati da čitava statika i podrška svodu vašeg stopala zavisi baš od njega.
Tu su i kapne i lubovi i svi oni imaju svoje posebne karakteristike, od toga da li su kožni ili plastični, i još čitav jedan raskošni svet šrafova i lepkova koji se aktiviraju na toploti, a to je i dalje tek početak.
Cipela na štiklu zahteva da se mnogo delova uskladi i da savršeno dopunjavaju jedan drugog
Najlepši deo posla
Kada je spremno sve ono što se ne vidi golim okom, onda počinje priprema onoga što je na cipeli, za nekoga ko je nosi, ukras, a za ljude koji cipele prave, jednako važan stručni deo izrade.
To je trenutak kada se dizajner, sa ljudima koji se bave proizvodnjom komponenti za obuću, baca na izradu i dizaniranje đona i štikle. I ovog puta funkcija i udobnost moraju da prethode vizuelnom, ali sa dobrim timom saradnika i tehnologa, ove stvari ipak je moguće skoro uvek uskladiti.
Sa svim delovima i crtežima, dizajner se upušta u najlepši deo posla, a to je odabir koža i rad sa modelarom. Svaki dizajner obuće mora biti znalac kada su u pitanju kože, jer ako ne razume šta se od čega može proizvesti i bira kožu samo prema izgledu, a ne prema njenim svojstvima, kreira svima koji u lancu prizvodnje dolaze iza njega gomilu problema, a vrlo često i onima koji će tu cipelu naknadno nosti.
Iza svakog para obuće krije se raskošni svet sećanja i osećanja, sa desetak ljudi koji su ga stvarali
Kada iz modelarnice izađe prvi uzorak, ili kontrauzorak, i svi su njime zadovoljni, tek tada počinje prozvodnja. Ona uključuje dugačak lanac procesa i ljudi koji će tek sada uzeti udela u realizaciji ovog prozvoda, od krojača, herihtera (spajanje delova šivenjem), montažera (sastavljanje cipele na kalupu, dodavanje đona i štikle), pa do finiša, kada cipela dobija završni sjaj i pakuje se.
Kada sledeći put uzmete u ruke bilo koje cipele, bez obzira da li su iz masovne kineske proizvodnje ili divan, ručno rađeni dizajnerski par, prepoznajte u njima dugačak niz ljudi koji su se u njihov nastanak upisali.
Iza svakog para obuće krije se raskošni svet sećanja i osećanja, sa desetak ljudi koji su ga stvarali.