S kim ćete danas ručati i kome možete da verujete?

Kada razmišljate o tome šta bi vas učinilo srećnijim ili ispunjenijim, verovatno vam prvo pada na pamet nešto što trenutno nemate.

Više novca.

Bolji, plaćeniji posao, pa zatim i veći uspeh.

Više slobodnog vremena.

Putovanje.

Promena koja će konačno doneti osećaj da ste u životu i karijeri stigli na pravo mesto, na kom treba da budete.

Sreća se tako neprimetno transformiše u nešto što čeka iza sledećeg ostvarenog cilja. A možda je ona tu, mnogo bliže nego što izgleda.

World Happiness Report 2025, zasnovan na podacima sakupljenim iz 147 zemalja sveta, skreće pažnju na nekoliko naizgled „običnih”, rutinskih ponašanja koja su povezana sa zadovoljstvom životom. Umesto pitanja koliko ste postigli, koliko zarađujete ili koliko ste uspešni, pokušajte da postavite sebi tri druga pitanja:

Koliko često jedete sa drugim ljudima, umesto sami?

Verujete li da su ljudi koje ne poznajete uglavnom dobronamerni i dostojni poverenja?

Koliko često činite nešto za druge, pomažete nekome, volontirate ili darujete?

Na prvi pogled, teško da ova pitanja zvuče kao formula za sreću. Ali, sva tri vode do iste tačke – do povezanosti sa drugim ljudima.

Sreća ponekad sedi za istim stolom

Zajednički obrok je toliko podrazumevajući deo života da je lako prevideti šta zapravo predstavlja. Nije važna samo hrana. Važno je vreme kada ljudi sede jedni naspram drugih, razgovaraju, slušaju jedni druge i na neko vreme izlaze iz sopstvenih unutrašnjih svetova i svojih misli.

Podaci predstavljeni u izveštaju pokazuju povezanost između češćih zajedničkih ručkova i večera i većeg zadovoljstva životom. „Najviši nivoi blagostanja zabeleženi su kod ljudi koji su gotovo sve ručkove i večere tokom nedelje delili sa drugima, ali poruka nije da postoji magičan broj zajedničkih obroka koji treba dostići. Važnije je nešto drugo – i češće deljenje obroka povezano je s većim osećajem zadovoljstva”, navodi se u izveštaju.

To je zanimljivo i zbog toga što ljudi ponekad pogrešno procenjuju koliko će im prijati kontakt sa drugima. Samoća može da vam deluje nekako udobnije, i to pogotovo posle napornog dana ili kada treba da provedete vreme s nekim koga ne poznajete dobro. Ipak, susreti često donesu više prijatnosti nego što bi se očekivalo.

Možda zato nije svejedno da li ručate sami, gledajući u telefon, ili sedite preko puta nekoga s kim možete da razmenite nekoliko rečenica. Male svakodnevne situacije u kojima se ljudi susreću mogu da izgledaju beznačajno, ali upravo od njih gradi se osećaj pripadanja. A čovek je, bez obzira na to koliko savremeni život insistira na samostalnosti, i dalje biće odnosa, biće koje ima potrebu za pripadanjem.

Koliko verujete svetu oko sebe?

Drugo pitanje je nešto neobičnije:

Ako biste izgubili novčanik na ulici, da li i u kojoj meri verujete da će vam ga nepoznata osoba vratiti s novcem koji je bio unutra?

Ispostavlja se da ljudi često potcenjuju poštenje drugih. Istraživanja predstavljena u World Happiness Report-u pokazuju da su izgubljeni novčanici vraćani češće nego što su ljudi očekivali. Istovremeno, oni koji veruju da bi im novčanik verovatno bio vraćen izjavljuju da su zadovoljniji životom u odnosu na one druge, ʼnevernikeʼ.

To, naravno, nije poziv da budete naivni. Poverenje ne znači zanemarivanje opreza, niti pretpostavku da svaka osoba ima dobre namere. Ali, postoji velika razlika između razumnog opreza i života zasnovanog na uverenju da od drugih prvenstveno treba očekivati prevaru, sebičluk ili neprijateljstvo.

„Način na koji doživljavate nepoznate ljude govori ponešto i o svetu u kome psihološki živite. Ako se svet doživljava kao mesto puno potencijalnih pretnji, svakodnevica zahteva stalnu pripravnost. Ako postoji osnovno poverenje da će većina ljudi u pretežno običnim situacijama postupiti pristojno, život postaje nešto manje neprijateljsko mesto”, pišu ovi istraživači.

Možda zato poverenje i sreća idu zajedno. Ne zato što srećni ljudi veruju svima već zato što je veoma teško osećati se dobro u svetu od koga svakog dana očekujete najgore.

Shutterstock.com

Sreća kada izađete iz sopstvenog života

Treće pitanje vraća pažnju sa onoga što dobijate na ono što dajete.

Autori izveštaja posmatrali su tri vrste prosocijalnog ponašanja: doniranje, volontiranje i pomaganje nepoznatim ljudima. Takvi postupci povezani su s većim blagostanjem, ali postoji važan detalj – nije svako davanje isto.

Najviše znači davanje koje je dobrovoljno, koje proizlazi iz stvarne želje da se nekome pomogne i kod koga možete da vidite da je pomoć nešto promenila. Ako nekome pomognete zato što to želite, osećaj je drugačiji nego kada to činite iz obaveze, pritiska ili straha od tuđe procene. Kada još pritom možete da vidite konkretan rezultat, recimo, drugog čoveka kome je lakše, prostor koji je obnovljen, problem koji je rešen, čin pomaganja dobija smisao koji prevazilazi samu akciju davanja.

„Tu se događa nešto zanimljivo. Sreća prestaje da bude projekat usmeren samo na sopstveni život”, poručuju istraživači.

Kada se neprestano pitate šta još nedostaje da biste bili zadovoljni, pažnja ostaje usmerena na ono što nemate, što je manjak, na ono što još nije ostvareno, kupljeno, pronađeno ili promenjeno. Pomaganje drugom čoveku, makar nakratko, prekida taj krug. Pažnja prelazi s pitanja „šta meni nedostaje?” na pitanje „šta mogu da dam?”.

Korist se ne završava kod osobe koja je pomoć primila. Dobročinstvo može da poveća dobrobit i onoga ko daje i onoga ko prima, naročito kada među njima postoji stvarna ljudska povezanost i kada je pozitivan rezultat vidljiv. Jedan čin dobrote može podstaći sledeći, jer ljudi koji iskuse nečiju velikodušnost ponekad postaju spremniji da je prenesu dalje.

Možda zato ova tri pitanja, iako su naizgled drugačija, zapravo postavljaju jedno:

Koliko ste povezani sa drugim ljudima?

Možete da steknete uspeh, novac, priznanje i slobodu, a da ipak jedete sami, ne verujete nikome i retko osećate da ste nekome potrebni. S druge strane, možete da imate manje od onoga što ste zamišljali, a da živite među ljudima s kojima delite vreme, kojima verujete i kojima možete nešto da pružite.

To ne znači da novac, sigurnost i ostvarenje nisu važni. Jesu. Ali možda ne mogu da zamene osećaj pripadanja.

Zato, kada sledeći put pomislite da vam za sreću nedostaje još nešto, možda ne morate odmah da pitate šta još treba da postignete. Korisnija su tri jednostavna pitanja:

Sa kim ćete danas sesti za sto?

Kome još možete da verujete?

Kome možete da učinite nešto dobro?

Naslovna fotografija – Shutterstock.com