Leto bez muškaraca – kada žena prestane da bude nečija supruga

Piše Ana Bastić

Šta se dogodi kada žena koja je decenijama bila nečija supruga odjednom ostane sama sa sobom? To je, mnogo više nego pitanje „šta će biti sa brakom”, početak romana Siri Hustvet Leto bez muškaraca.

Mija Fredriksen je pesnikinja, univerzitetska profesorka i žena u pedesetim godinama, koja je trideset godina u braku sa Borisom, uglednim neurobiologom. A onda Boris zatraži „pauzu”. Ne raskid, ne razvod – samo pauzu. Problem je u tome što je razlog za tu pauzu mlađa Francuskinja iz njegovog laboratorijskog okruženja.

Mija se ne nosi dostojanstveno sa situacijom. I upravo je u tome jedna od najvećih vrednosti ovog romana.

Ona ʼpucaʼ. Nakon psihičkog sloma i boravka u bolnici, vraća se u mali grad svog detinjstva, kod majke, i leto provodi daleko od muža, njegovog sveta i svega što je do tada činilo njen život. Tamo upoznaje grupu starijih žena, „Pet labudica”, svoju mladu komšinicu i njenu decu, ali i grupu tinejdžerki kojima predaje poeziju. Naizgled različite, sve te žene postaju ogledala kroz koja Mija počinje da posmatra sopstveni život.

Muškarci, zapravo, nisu glavna tema

Naslov romana je pomalo provokativan, ali i namerno zavodljiv. Jer Leto bez muškaraca nije roman o tome kako živeti bez muškaraca. To je roman o tome ko smo kada više nismo definisane odnosom sa muškarcem.

Mija je žena koja je dugo bila supruga, majka, profesorka i pesnikinja, ali tek kada joj se brak uruši dobija priliku da se zapita ko je ona izvan svih tih uloga.

I zato je „leto bez muškaraca” zapravo svojevrsni eksperiment.

Tri generacije žena

Jedan od najlepših slojeva romana jeste način na koji Siri Hustvet povezuje žene različitih generacija.

Mija posmatra svoju majku i njene starije prijateljice, žene koje su izgubile muževe i sada se suočavaju sa starošću, bolešću i smrću. Istovremeno, posmatra tinejdžerke kojima predaje poeziju – devojčice koje tek ulaze u svet odnosa, seksualnosti, ljubomore, prijateljstva i borbe za društveni položaj.

A Mija se nalazi tačno između njih. Nije više mlada žena, ali odbija da prihvati da je njen život već završen.

Zbog toga roman zapravo govori o ženskom životu kao kontinuumu: devojčica koja tek uči šta znači biti žena, žena srednjih godina koja otkriva da je moguće izgubiti identitet koji je gradila decenijama i starica koja pokušava da sačuva sopstvenu priču dok joj se život približava kraju. Sve tri faze postaju deo iste priče.

Shutterstock.com

„Pauza” kao brutalna metafora

Borisova „pauza” je jedna od najboljih metafora, ali i mesto ironije i samoironije u romanu. On ne kaže Miji da je brak završen. Ne kaže ni da je više ne voli. On želi pauzu. Ali pauza je, zapravo, privilegija onoga ko odlazi. Za osobu koja ostaje, nema pauze.

Postoji čekanje. Poređenje sa mlađom ženom. Pitanje „šta joj nedostaje”. Preispitivanje sopstvenog izgleda, privlačnosti i vrednosti. Bes. Poniženje. Strah od samoće.

I zato je Mijina reakcija toliko ljudska. Ona nije idealizovana „snažna žena” koja će dostojanstveno zatvoriti vrata i nastaviti dalje. Ona je povređena, besna, ironična, ponekad zlobna, ponekad nepravedna. Ali upravo zbog toga deluje stvarno.

Starenje i strah od nevidljivosti

Roman je posebno zanimljiv kada govori o ženi koja stari. Mija je u godinama u kojima društvo počinje da je posmatra drugačije. Mlađa žena nije samo ljubavnica njenog muža – ona postaje simbol svega što Mija oseća da više nije.

I tu roman otvara neprijatno pitanje:

Koliko sopstvenu vrednost počinjemo da merimo time koliko smo još nekome poželjni?

Siri Hustvet ne nudi jednostavan odgovor. Mija ne postaje preko noći potpuno oslobođena potrebe za muškom potvrdom. Ali počinje da shvata da je moguće izgraditi život čija vrednost ne zavisi od toga da li je neki muškarac izabrao nju.

Ispod pristojnosti, majčinstva, braka, godina, društvenih očekivanja i „dobrog ponašanja”, mogu se nalaziti bes, želja, seksualnost, fantazije, agresija i potreba za slobodom.

Da li je ovo feministički roman?

Jeste, ali ne na jednostavan način.

Siri Hustvet ne pokušava da dokaže da su žene bolje od muškaraca. Naprotiv, roman vrlo otvoreno pokazuje različite oblike ženskog rivalstva i okrutnosti. Ali insistira na tome da žensko iskustvo ne sme biti svedeno na ulogu supruge, majke, ljubavnice ili objekta muške želje.

Zato je možda preciznije reći da je ovo roman o ženi i njenom identitetu.

O pravu žene da bude komplikovana.

Da bude besna.

Da bude seksualna.

Da stari.

Da pogreši.

Da se raspadne.

Da bude duhovita.

Da ne bude „dobra”.

I da, posle svega, ponovo odluči šta želi od svog života.

Shutterstock.com

I šta zapravo znači „leto bez muškaraca”?

Na početku knjige Mija želi da pobegne od muškarca koji ju je povredio. Do kraja, međutim, važnije je nešto drugo: ona više ne želi da njen život bude organizovan oko njega. Roman zato nije priča o osveti, niti o tome da žena mora da postane „nezavisna” tako što će prestati da voli.

Naprotiv. Mija može da voli Borisa, a da joj nije potreban da bi znala ko je. Može da bude povređena, a da ne ostane zarobljena u toj povredi. Može da bude sama, a da to ne znači da je napuštena.

Leto bez muškaraca je duhovit, inteligentan i pomalo zajedljiv roman o jednom od najstarijih ljudskih strahova – strahu da ćemo, kada nas neko više ne izabere, izgubiti i sopstvenu vrednost. Najveća pobeda je kada shvatimo da nas nečije napuštanje ne mora zauvek definisati.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com