Cena ne garantuje uvek i kvalitet

Pre izvesnog broja godina, jedna studentkinja mi je donela komad odeće koji je trebalo da analizira u okviru vežbe. Na prvi pogled nije bilo ničeg naročito problematičnog. Materijal je bio pristojan, model jednostavan, izrada korektna. Pitala sam je šta misli o njemu. Odgovor je bio otprilike: „Očigledno je da je kvalitetna izrada.” U daljem razgovoru sam shvatila da garant za ovu tvrdnju predstavlja činjenica da je to komad koji izrađuje veoma prestižan brend.

Ovaj mi se događaj urezao u sećanju jer je zapravo pokazao koliko smo navikli da cenu koristimo kao jednu vrstu prečice. Ako nešto košta mnogo, pretpostavljamo da iza te cene mora da postoji i odgovarajući kvalitet. Kod odeće, međutim, to često nije tako jednostavno.

Naravno, postoje skupi komadi koji su vrhunski urađeni. Postoje i oni kod kojih je cena sasvim razumljiva kada se pogledaju materijal, konstrukcija, način izrade ili količina vremena potrebna da se naprave. Ali postoje i veoma skupi komadi kod kojih se, kada se skloni etiketa, kampanja i sve ono što prati brend, postavlja sasvim obično pitanje:

Šta je zapravo toliko skupo u ovoj odeći?

Kada odeća napusti crtež

Kada studentima mode govorimo o dizajnu, često moramo da prođemo isti put: od ideje, do onoga što će zaista biti nosivo. Na crtežu je sve moguće. Struk može da bude tamo gde smo ga zamislili, rukav može da prati zamišljenu liniju tela, materijal može da pada baš onako kako smo nacrtali. Onda započne krojenje. Tek tada se vidi da li je ideja zaista dobra. Neki materijal neće uraditi baš ono što smo od njega tražili. Pojedini krojevi na papiru izgledaju jednostavno, a u realizaciji dolazi do komplikacija.

Nekada se pokaže da je proporcija pogrešna, da je potrebno pomeriti šav ili promeniti samu konstrukciju da bi odeća uopšte mogla normalno da se nosi. To su stvari koje se na fotografijama modela često ne vide, a upravo one čine razliku između zamišljene i realizovane odeće.

Zbog toga mi je uvek bilo zanimljivo koliko malo govorimo o samom odevnom predmetu kada govorimo o skupoj modi. Mnogo više pričamo o kući koja ga je napravila, o njenoj istoriji, kreativnom direktoru, reviji, kampanji, poznatoj osobi koja je nešto obukla. Sve je to deo modne priče i ne mislim da bi trebalo da ga zanemarimo.

Dizajn nije samo materijal i konstrukcija. Ime, ideja, kontekst i autorski potpis takođe imaju svoju vrednost. Samo, ta vrednost nije isto što i kvalitet odeće. Kada kupimo komad neke poznate modne kuće, ne kupujemo samo tkaninu i rad. Kupujemo i ime, njegovu prepoznatljivost, poziciju koju taj brend ima, način na koji je proizvod predstavljen i čitav sistem koji ga okružuje. U cenu ulazi mnogo toga što nema nikakve veze sa šavom, postavom ili načinom na koji će se rukav ponašati posle nekoliko nošenja. To samo po sebi nije problem. Moda je odavno mnogo više od proizvodnje odeće, ali problem nastaje kada počnemo da verujemo da sve što smo platili pripada kategoriji kvaliteta.

Shutterstock.com

Šta ostaje kada skinemo etiketu

Postoje stvari koje se mogu proveriti prilično jednostavno. Materijal se može dodirnuti, može se pogledati kako je urađena unutrašnja obrada, da li su šavovi uredni, kako su postavljena dugmad, da li je kroj promišljen. Neko ko se dugo bavi odećom videće više, ali i kupac koji nema nikakvo posebno znanje može s vremenom da razvije osećaj za neke od tih razlika. Mnogo toga, ipak, postane vidljivo tek kasnije.

Kako se komad ponaša posle nekoliko pranja, da li menja oblik, da li se materijal izliže na mestima na kojima se najviše dodiruje sa telom, da li se postava pomera, da li se dugme posle nekog vremena samo od sebe olabavi? Da li pantalone i dalje imaju isti oblik posle godinu dana ili su se kolena izvukla već posle nekoliko nošenja? To su prilično dosadna pitanja za reklamu, ali su veoma važna za odeću. Čini mi se da smo u jednom trenutku počeli da procenjujemo garderobu prema onome što vidimo u trenutku kupovine, a mnogo manje prema onome što će se sa njom događati kasnije. Možda je razlog i to što je ne nosimo dovoljno dugo da bismo videli njenu trajnost. Fotografija je postala važnija od unutrašnje strane rukava, nova kolekcija važnija od toga koliko ćemo puta zaista obući ono što smo kupili, brend važniji od pitanja da li ćemo za godinu dana još želeti isti komad. A možda je baš vreme ono što najbolje razdvaja kvalitet od cene.

Skupa odeća može da bude izuzetno kvalitetna, ali može da bude i samo skupa. Može da ima savršen marketing, veoma poželjno ime i cenu koja će nam ostaviti utisak da smo kupili nešto posebno.

S druge strane, postoje komadi koji nisu spektakularni, nemaju posebno zanimljivu etiketu i ne pojavljuju se na naslovnim stranama, ali ćemo ih godinama izvlačiti iz ormara zato što dobro stoje i lepo se ponašaju, a svaki put kada ih obučemo shvatićemo da su dobro napravljeni. Zato bih danas, kada bih studentima postavila isto pitanje, mnogo pre pitala šta se sa nekim komadom događa kada prestane da bude nov nego koliko košta. Jer cena se određuje pre nego što odeću obučemo, a kvalitet počinjemo da otkrivamo tek posle toga. I što je više nosimo, ta razlika postaje sve očiglednija. Na kraju, možda je najpoštenije reći da postoje četiri različite stvari koje u kupovini često stavimo pod jednu reč: cena, vrednost, dizajn i kvalitet.

Shutterstock.com

One mogu da se sretnu u istom komadu, ali ne moraju. Komad može biti skup i kvalitetan. Može biti skup i loš. Može biti jeftin i iznenađujuće dobro napravljen. Može imati veliku dizajnersku vrednost, a da pritom nije naročito praktičan. Zato bih volela da kada sledeći put vidimo cenu od nekoliko hiljada evra ne pomislimo odmah da gledamo kvalitet. Možda gledamo kvalitet, možda dizajn, možda ime, možda status, a verovatno pomalo od svega toga. Ali cena, sama po sebi, nikada nije garant.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com