Kanada u deset tačaka

Stranci u Kanadi najčešće zapaze da zemlja spolja deluje vrlo uređeno, ljubazno i tolerantno, ali da iza toga postoji čitav sistem pravila, procedura i nepisanih očekivanja. Tako da Kanada nije čudna samo kao zemlja, već taj spoj slobode, multikulturalnosti, birokratije i društvene kontrole.

1. Preterana regulacija svakodnevnog života

Mnogi se iznenade koliko pravila postoji za obične stvari: gde smete da parkirate, gde pas sme da bude bez povoca, gde dete sme da vozi bicikl ili rolere, kada sme da se iznosi đubre, gde smete da pušite, kako se koristi javni prostor. Često pravilo ima logiku kada ga gledate iz perspektive sistema, ali iz perspektive čoveka deluje hladno, rigidno i bez osećaja za situaciju.

Još uvek se sećam nerviranja od pre 25 godina u Vankuveru kada moja jedanaestogodišnja ćerkica nije mogla da vozi rolere tamo gde se šetaju ljudi, a ja nisam imao pravo da hodam pored nje i pridržavam je na stazi gde su samo oni na rolerima. Na kraju smo platili kaznu. I ništa se do danas nije promenilo.

U Kanadi nije dovoljno da nešto bude common sense, mora biti i propisano. A ako je propisano, onda se sprovodi čak i kada okolnosti govore da bi zdrav razum morao imati prednost.

2. Ljubaznost koja nije uvek bliskost

Kanađani često deluju izuzetno ljubazno. Govore sorry, thank you, no worries, osmehuju se, izbegavaju direktan konflikt. Ali ta ljubaznost ne znači bliskost, prijateljstvo ili spremnost da se stvarno uđe u problem. Koliko sam se puta sreo sa nedoumicom kako dalje da nastavimo razgovor kada sam na pitanje: Kako ste?, odgovorio pitanjem: A kako ste vi? Očigledno je da je ovo rutinsko pitanje samo pozdrav, a ne stvarna želja da popričamo.

I upravo tako, mnogi doseljenici se zbune kada ih neko pita: How are you?, a zatim ne sačeka pravi odgovor. To je često ritualna fraza, više pozdrav nego istinsko pitanje. Jedna od prvih kulturnih lekcija u Kanadi jeste da how are you često ne znači „kako si”, nego je neka vrsta uljudnog pozdrava i početak komunikacije. I ta ljubaznost bez bliskosti malo iritira, da ne kažem frustrira. Sve je pristojno, ali nije lično.

3. Opsesija procedurom

Ako papir nije na pravom mestu, ako potvrda nije vidljiva, ako formular nije pravilno popunjen, ako ste zakasnili nekoliko minuta – sistem često ne pita za priču iza toga. Važno je da procedura bude ispunjena.

U mnogim zemljama čovek prvo objašnjava okolnosti, pa se onda primenjuje pravilo. U Kanadi se često prvo primeni pravilo, a objašnjenje dođe posle, kao dodatak koji više ništa ne menja. Tako smo platili kaznu za parkiranje jer potvrda da je moja prijateljica rezident nije bila jasno vidljiva. Sledio je razgovor, ali ticket je ostao. Ja bih bio frustrian, a oni se mirno ispričaše.

4. Porezi i napojnice

Stranci se često iznenade da cena koju vide nije konačna cena. Na kasi se dodaje porez, a u restoranima se očekuje napojnica. To zna da stvori osećaj da se ništa ne plaća onoliko koliko piše. U Kanadi cena retko znači kraj računa. Tek kada dođu porez i napojnica, shvatite koliko nešto stvarno košta.

Kurioztet Royal York hotela u Torontu je da je doručak a la kart. Ne sećam se kada sam poslednji put boravio u hotelu gde nema doručka po principu švedskog stola. I pored toga što sam imao vaučer na 50 dolara, mogao sam da jedem za nekih 38 dolara, jer je ostatak – porez i bakšiš. A bakšiš je obavezan, bez obzira na ljubaznost. Da ne komentarišem cenu od 50 kanadskih dolara za doručak ili tričavih 3700 dinara.

5. Izbegavanje direktnog neslaganja

U mnogim kulturama neslaganje je normalno, glasno i otvoreno. U Kanadi se često izbegava direktan sud. Ljudi će reći interesting, I see your point, that’s one way to look at it, čak i kada se duboko ne slažu.

To je za stranca ponekad zbunjujuće, jer ne zna da li je sagovornik zaista razumeo, pristao, odbio ili samo kulturno zatvorio temu. Za ovo kratko vreme sam ostao zatečen jer nisam shvatio da li se sagovornik slaže sa izrečenim ili ne. Šta znači to – razumem šta kažeš, a onda ne završiš rečenicu.

A bilo je toliko otvorenih pitanja, kako je inače kada je fudbal u pitanju. Zamislite samo kako smo raspravljali o viznom režimu primenjenom na afričke igrače (tokom Svetskog prvenstva u fudbalu) da se i Google AI Gemini u automobilu samostalno uključio sa ciljem da razreši problem.

6. Kontrola tona

Ovo je najvažnije za frustraciju. U Kanadi nije važno samo šta kažete, nego i kako kažete. Ton je važniji od sadržaja. Ako govorite energično, oni to doživljavaju kao agresiju, čak i kada jasno argumentujete.

U Kanadi često imate utisak da razgovor o problemu ne traje dugo pre nego što se pretvori u procenu vaše ličnosti. Umesto da se razgovara o činjenicama, pravilima, okolnostima ili zdravom razumu, vrlo brzo se pojavi reč – frustracija (frustration).

„I understand your frustration.”

„You seem frustrated.”

„There is no need to be frustrated.”

Na prvi pogled, to zvuči pristojno. Čak empatično. Kao da vas neko razume. Ali često nije tako. Vrlo često ta rečenica ne znači: „Razumem zašto ste nezadovoljni.” Ona zapravo znači: „Sada više nećemo govoriti o tome da li ste u pravu, nego o tome kako se ponašate dok pokušavate da dokažete da ste u pravu.” I tu nastaje problem.

Na srpskom, reč frustracija ima ozbiljnije značenje. Ona označava dublje nezadovoljstvo, sputanost, razočaranje, osećaj da vas nešto sprečava da ostvarite ono što smatrate opravdanim. Nije to samo nervoza. Nije to samo podignut ton. To je stanje u kome se čovek oseća zaustavljeno, onemogućeno, poniženo ili nemoćno.

Na engleskom je stvar šira. Frustration može značiti ozbiljno psihološko stanje, ali i običnu svakodnevnu nervozu: I’m frustrated because the computer is slow – nervira me jer je kompjuter spor. Dakle, ista reč pokriva i duboko nezadovoljstvo i banalnu iritaciju.

Ali u društvenoj komunikaciji, naročito u anglosaksonskom svetu, reč frustrated dobija još jednu funkciju. Ona postaje etiketa. Kada nekome u raspravi kažete da je frustriran, vi ne opisujete samo njegovo stanje. Vi menjate temu. Vi premeštate razgovor sa argumenta na emociju, sa činjenica na ton, sa sadržaja na stil. I onda više nije važno da li je čovek u pravu. Važno je da je „frustriran”.

A čim je frustriran, onda je, navodno, manje racionalan. To je zgodan mehanizam. Ako nemate dobar odgovor na argument, možete da komentarišete način na koji je argument izgovoren. Ako vas neko pritisne činjenicama, možete da kažete da je „emotional”, „upset” ili „frustrated”. Time ne morate da pobedite u raspravi. Dovoljno je da sagovornika predstavite kao nekoga ko je izgubio mir.

7. Multikulturalnost koja traži neutralan jezik

Pošto u Kanadi živi mnogo ljudi različitog porekla, vera, jezika i običaja, javni govor pokušava da bude što neutralniji. To nekad stvara korisnu toleranciju, ali nekad i veštački, sterilni jezik u kome se ljudi plaše da kažu ono što zaista misle.

Kanada je društvo u kome se toliko kultura susreće da je zajednički jezik često sveden na pažljivo kontrolisanu pristojnost. Problem nastaje kada ta pristojnost prestane da bude most i postane zid, o koji hteli ili ne udarite.

8. Velika zemlja, ali usamljeni ljudi

Stranci često zapaze da je Kanada ogromna, uređena i bogata, ali da socijalni život može biti hladniji nego što očekuju. Ljudi su zauzeti, udaljenosti su velike, spontana druženja su ređa, sve se planira unapred. Kanada ima prostor, ali ne uvek i blizinu. Ima red, ali ne i spontanost.

U mnogim gradovima, naročito van centra velikih metropola, bez automobila je teško živeti. Stranci iz evropskih gradova često se iznenade koliko je svakodnevni život organizovan oko vožnje, parkinga, auto-puteva i velikih udaljenosti. I na to morate da se naviknete.

9. Priroda koja je blizu, ali strogo uređena

Kanada ima fantastičnu prirodu, ali i u prirodi postoje table, pravila, dozvole, kazne, zabrane, parking-zone, rezervacije, ograničenja. Čak i divljina ima administraciju.

U Kanadi čak i odlazak u prirodu često počinje čitanjem pravila. Onu kaznu za parkiranje platili smo usred nedođije, gde praktično nije bilo ljudi. Doduše, parking je bio obeležen.

10. Osećaj da sistem više veruje pravilima nego ljudima

Ovo je možda suština. Kanada funkcioniše zato što veruje sistemu. Ali stranac, iz kultura u kojima je lični odnos važniji, često oseća da sistem ne vidi čoveka, nego slučaj, broj, formular ili prekršaj. I to jeste frustrirajuće u engleskom smislu te reči.

Da bih bio pravedan, potražio sam objašnjenje – Kanada je zemlja u kojoj žive ljudi različitog porekla, jezika, religija i istorijskih iskustava. Prema popisu iz 2021. godine, zabeleženo je više od 450 etničkih i kulturnih porekla i isto toliko jezika. Takvo društvo ne može lako da se osloni na nepisana pravila, zajedničku tradiciju ili podrazumevani osećaj za meru, jer ono što je jednom čoveku normalan ton razgovora, drugome može izgledati kao agresija. Zato Kanada često pokušava da razlike u kulturi, temperamentu i ponašanju reguliše pravilima, procedurama i unapred naučenim frazama. Problem je što se tada pristojnost ponekad pretvara u birokratiju, a birokratija u način da se izbegne suština.

A ja volim suštinu i common sense.

© Wirestock Creators / Shutterstock.com