Zašto je vest to što je Italija zakonom „proglasila” gojaznost bolešću?

Nedavno je objavljena vest da je Italija usvojila prvi zakon kojim se gojaznost priznaje kao hronična bolest.

Na prvi pogled, mnogi će se zapitati – zar gojaznost već nije svuda prepoznata kao bolest? Zar nam za to treba poseban zakon? I zašto baš sada? Mnogo pitanja koja su potpuno opravdana.

U medicini se gojaznost već decenijama tretira kao hronična, progresivna i relapsirajuća bolest. To je jasno definisano u:

• WHO (World Health Organization) – ICD-10 E66 klasifikacija priznaje gojaznost kao bolest.
• American Medical Association (AMA) – od 2013. zvanično priznaje gojaznost kao bolest.
• European Association for the Study of Obesity (EASO) – takođe.

Drugim rečima, medicinski svet nema dilemu. Ali, države ponekad imaju.

Zašto je višku kilograma potreban zakon?

Italijanski zakon nije zdravstvena novina, to je politička i društvena deklaracija. U većini zemalja (uključujući Srbiju), zdravstveni sistem već tretira gojaznost kao medicinski problem. Kod nas je prisutna u ICD-u, vodičima i programima prevencije (npr. Plan za borbu protiv gojaznosti Ministarstva zdravlja iz 2019. godine). Međutim, u Italiji je u praksi postojala rupa: iako medicina jasno prepoznaje gojaznost kao bolest, zakonski status nije bio definisan.

Šta je to značilo u praksi?

• Gojazni pacijenti često nisu imali garantovan pristup specifičnim terapijama.
• Mnoge regije nisu nudile standardizovane dijagnostičke i terapijske procedure.
• Pristup multidisciplinarnim timovima zavisio je od lokalne politike i budžeta.
• Stigma i pogrešna percepcija („samo treba manje jesti”) i dalje je bila veoma prisutna.

Italija je sada donela politički obavezujući okvir, koji garantuje da se gojaznost tretira kao i svaka druga hronična bolest, s pravima, protokolima i budžetom.

Zašto je donošenje zakona važno?

Zakon je detaljan i sistemski, i po tome se razlikuje od onoga što ima većina zemalja. Koje su ključne novine?

1. Pravo na lečenje – oboleli dobijaju pravo na dijagnostiku i terapiju u okviru državnog zdravstvenog sistema – ne prepušta se dobroj volji zdravstvenog sistema.

2. Nacionalni program (+ rastući budžet) – Italija od 2025. izdvaja sredstva za prevenciju, edukaciju, antistigma kampanje i istraživanja. To se zakonom garantuje, što smanjuje mogućnost ukidanja kroz političke cikluse.

3. Ukidanje stigme je važno, jer kada država kaže „ovo je bolest”, onda:

• poslodavci moraju da poštuju prava pacijenata
• škole dobijaju smernice
• zdravstvene institucije ujednačavaju pristup
• nestaje narativ da je gojaznost „lenjost ili karakterni nedostatak”.

4. Obavezna edukacija za zdravstvene radnike. Lekari, psiholozi, nutricionisti i pedijatri moraće da prođu dodatnu obuku. S obzirom na to da je gojaznost multifaktorijalna, ovo je važan potez.

5. Osnivanje Nacionalne opservatorije za gojaznost. Zvuči birokratski, ali znači sledeće: više nema nagađanja ni lokalnih razlika. Podaci će biti javni, procena programa obavezna, a napredak merljiv. Najveći broj zemalja, uključujući i našu, to nema.

Da li sve ovo stavlja Italiju ispred drugih zemalja?

Paradoksalno – da. Iako medicinski svet odavno zna da je gojaznost bolest, većina država nema zakonski okvir (samo Japan, Meksiko i Čile u nekoj formi), nema standardizovanu terapiju na primarnom nivou, nema multidisciplinarne centre, nema finansijski plan i nema obaveznu edukaciju zdravstvenog osoblja.

Srbija formalno prepoznaje gojaznost kao bolest, ali:

• gojaznost nije uvek tretirana kao hronično stanje u praksi
• ne postoji sistemska, finansirana podrška multidisciplinarnim timovima
• psihološka i nutricionistička pomoć nisu standardizovane
• lekovi za gojaznost uglavnom nisu dostupni o trošku države
• prevencija se svodi na kampanje koje se brzo zaborave.

Italija je ovim zakonom preskočila jedan važan korak – uskladila je medicinu sa realnom javnozdravstvenom politikom, jer društvo, sistem, tržište rada i obrazovanje nisu tretirali gojaznost kao bolest, već kao lični problem.

Shutterstock.com

Zakonska klasifikacija uvodi:

• standarde lečenja
• prava pacijenata
• obaveze države
• budžete
• odgovornost škola i poslodavaca
• obavezne programe obuke
• merenje efekata.

Zdravstveni sistem bez zakona može mnogo da uradi. Ali, zdravstveni sistem sa zakonom – mora.

Zašto je ovo velika vest?

Zato što je ovo prvi put da jedna evropska država:

• zakonom propisuje pristup gojaznosti
• definiše obaveze celog društva
• dostavlja obavezne godišnje izveštaje parlamentu
• daje budžet na nacionalnom nivou
• uvodi sistemsku borbu protiv stigme.

U praksi, to za pacijente znači poboljšan pristup terapijama, uključujući medikamente i barijatriju, psihološku i nutricionističku podršku u sistemu, sprečavanje diskriminacije, poboljšavanje ranog otkrivanja, obaveza pedijatra da reaguju ranije i pravo na multidisciplinarnu brigu. Drugim rečima – ovo menja živote.

Italija je učinila nešto simbolično – ali i veoma praktično. Medicinski gledano, ovo nije nova informacija, ali društveno jeste, jer zakoni menjaju sistem, a sistem menja živote.

Italija je sada među prvim zemljama koje su odlučile da obavežu državu, a ne samo zdravstveni sistem, da se bori protiv gojaznosti. Ovo je poziv i drugima – uključujući Srbiju – da razmisle da li gojaznost samo nazivamo bolešću, ili je stvarno tretiramo kao takvu.

Naslovna fotografija-Shutterstock.com