Tetoviranje – koji su rizici i kako ih sprečiti

Tokom poslednjih decenija, tetovaže su doživele veliku popularnost. Pacijenti sve više traže savete od lekara opšte prakse i dermatologa o potencijalnim zdravstvenim rizicima.

Ono što je dobro poznato, to je da tetovaže mogu dovesti do infekcije i alergijske reakcije, ali ono što nije poznato, to su dugoročne zdravstvene posledice tetovaža, posebno rizik od raka, tako da su tek odnedavno započeta istraživanja u ovoj oblasti.

Najnovija istraživanja uočila su povećan rizik od limfoma kod tetoviranih u poređenju sa netetoviranim osobama. Neke studije su posebno istakle veći rizik od limfoma kod osoba sa velikim tetovažama (npr. tetovaže veće od dlana). Ispitane su i veze tetovaže sa različitim vrstama raka kože. Studije su pokazale da veći rizik za rak kože i bazocelularni karcinom imaju lica sa posebno velikim tetovažama. Pronađen je veći rizik za bazocelularni karcinom na mestima kozmetičkih tetovaža, ali nije utvrđena statistička značajnost. Neophodna su dalja istraživanja u ovoj oblasti. Inače, najčešće posledice tetovaže su infekcije i alergije.

Prevencija neželjenih posledica tetoviranja je posebno važna i podrazumeva adekvatan izbor salona za tetovažu, obezbeđivanje higijenskih uslova za njeno izvođenje, korišćenje pribora za jednokratnu upotrebu, proveru postojanja alergije na mastilo, savetovanje sa lekarom u slučaju da lice ima hronične bolesti, a želi tetovažu itd.

U ovom tekstu ćemo vas upoznati sa specifičnostima tetovaža i različitim vrstama mastila koja se koriste za tetoviranje, regulativama koje se odnose na tetoviranje, kao i sa mogućim posledicama tetoviranja (kao što su alergije, infekcije, malignomi), a poseban akcenat je stavljen na prevenciju.

Tetoviranje – rezultati istraživanja

Iako su tetovaže popularne širom sveta, malo je studija koje govore o učestalosti tetoviranih osoba u svetu. Procenjuje se da na Zapadu oko 18 odsto odrasle populacije ima jednu ili više tetovaža. 

Neke studije pokazuju da je Italija na vrhu liste sa oko 48 odsto lica sa bar jednom tetovažom, a zatim slede Švedska (47%) i Sjedinjene Američke Države (46%). Mlađe generacije su sklonije tetoviranju, kao i žene u odnosu na muškarce. 

U zemljama poput Brazila i Južne Afrike, procenjuje se da oko 20 odsto mlađih stanovnika ima tetovažu. U SAD, prema istraživanju iz 2023. godine (Pew Research Center), koje je obuhvatilo 8.480 ispitanika, 32% odraslih Amerikanaca je imalo barem jednu tetovažu, a 22% više od jedne. Žene (38%) su bile sklonije tetoviranju nego muškarci (27%). Najviše tetoviranih je bilo kod osoba uzrasta 30–49 godina (46%) i mlađih od 30 godina (41%). Afroamerikanci (39%) i Hispanoamerikanci (35%) su imali višu stopu tetoviranja u poređenju sa belcima (32%) i Amerikancima azijskog porekla (14%). Društvena prihvaćenost tetovaža u SAD je značajno porasla poslednjih decenija, tako da danas 80 odsto odraslih prihvata tetovaže.

Drugu, veoma interesantnu studiju o učestalosti tetoviranja, sprovela je 2024. godine kanadska kompanija Narrative Research, jedna od vodećih firmi za istraživanje tržišta i javnog mnjenja u Kanadi. Podaci su prikupljeni putem onlajn ankete. Obuhvaćeno je 1.230 Kanađana starosti 18 i više godina, koji su bili deo Logit Group online Canadian Omnibus panela. Istraživanje je pokazalo da čak jedna trećina (31%) odrasle kanadske populacije ima bar jednu tetovažu. Žene su, takođe, značajno češće imale tetovaže (38%) u poređenju sa muškarcima (28%). Milenijalci (Millennials ili Y-generacija – odrasli između 1981. i 1996. godine – 51%) i X-generacija (odrasli između 1965. i 1980. godine – 43%) su prednjačili u tetovažama u odnosu na generaciju Z (odrasli od 1997. godine, generacija koja je u potpunosti odrasla u digitalnom dobu, sa pristupom internetu i pametnim telefonima od najranijeg uzrasta – 35%) i bebi–bum generaciju (odrasli između 1946. i 1964. godine – 17%). Zanimljivo je da je većina Kanađana imala ili samo jednu tetovažu (31%) ili pet ili više tetovaža (28%). Generacije Z i bebi–bum češće su imale samo jednu, a milenijalci i generacija X više tetovaža. Sedam od deset (70%) tetoviranih Kanađana navelo je da su njihove tetovaže skrivene kada nose dugačke rukave i pantalone. Međutim, mnogi Kanađani su iskazali želju da pokažu svoju tetovažu nošenjem drugačije odeće. Veoma mali broj ispitanika je izrazio želju da ukloni tetovaže, a veliki procenat je bio zadovoljan tetovažom (75%). Odsustvo kajanja među većinom tetoviranih osoba sugeriše da se tetoviranje sve više doživljava kao oblik ličnog izražavanja i umetnost, a ne samo kao prolazni trend.

Iako se ovi podaci odnose na Kanadu, važno je uočiti da svuda u svetu raste popularnost tetovaža. Osobe sve više traže savete od lekara opšte prakse i dermatologa o potencijalnim zdravstvenim rizicima. Ono što je dobro poznato, to je da tetovaže mogu dovesti do infekcije i alergijske reakcije, ali ono što nije poznato, to su dugoročne zdravstvene posledice tetovaža, posebno rizik od raka, tako da su tek odnedavno započeta istraživanja u ovoj oblasti.

Šta je to tetovaža?

Tetovaža se, u naučnom smislu, definiše kao trajno unošenje pigmenata (mastila) različitih boja u dermalne slojeve kože uz pomoć specijalno dizajniranih igala. Ovaj proces rezultira trajnom modifikacijom boje kože.

Kroz istoriju, tetoviranje se praktikovalo iz različitih razloga, uključujući estetske, ritualne, običajne i društvene svrhe.

Istorija tetoviranja

Praksa tetoviranja duboko je ukorenjena u ljudskoj istoriji, sa najstarijim dokazima pronađenim na mumiji ledenog čoveka pod imenom Eci (engl. Oetzi), čije tetovaže potiču približno iz 3250. godine pre nove ere. Na Ecijevom telu pronađena je 61 tetovaža, uglavnom u obliku linija i tačaka. Ove tetovaže bile su smeštene na zglobovima, donjem delu leđa, kolenima, gležnjevima i stopalima. Izrađene su pomoću čađi ili pepela, korišćenjem „ručne akupunkture”, odnosno probadanjem kože oštrim alatom i utrljavanjem pigmenta. Uzimajući u obzir lokaciju ovih tetovaža, koja se podudara sa poznatim tačkama za lečenje bola ili bolesti (slično akupunkturi), naučnici veruju da su imale terapeutsku svrhu. Istraživanja su pokazala da je Eci imao različite bolesti, uključujući artritis, crevne parazite, probleme sa zubima i bolove u zglobovima, što je dodatno potkrepilo teoriju o terapeutskom značenju tetovaža. One su možda predstavljale drevni oblik medicinskog tretmana za ublažavanje ovih tegoba. Međutim, ne isključuje se ni mogućnost da su tetovaže imale i neki ritualni značaj unutar njegove zajednice.

Kroz vekove, tetovaže su služile različitim funkcijama – od simbola plodnosti u drevnom Egiptu do statusnih obeležja u kulturi Pazirik u Sibiru, dok su u nekim periodima bile povezivane sa kažnjavanjem, kao u delovima Kine i Japana. U Polineziji, tetovaže su bile izuzetno složene i imale su dubok kulturni značaj, što je kasnije inspirisalo evropske mornare da preuzmu ovu praksu, donoseći je na Zapad.

Reč tetovaža (eng. tattoo) potiče od polinezijske reči tatau (sa Tahitija).

Krajem 19. veka, Semjuel OʼRajli je patentirao električnu mašinu za tetoviranje, što je omogućilo umetnicima da mnogo brže ubacuju pigment u kožu. Umesto pojedinačnih uboda, mašinom je bilo moguće izvoditi na stotine uboda u minuti, što je drastično skraćivalo vreme potrebno za izradu tetovaže. Do kraja 20. i početka 21. veka, tetoviranje je doživelo masovnu popularizaciju, transformišući se iz supkulturnog fenomena u široko prihvaćen oblik ličnog izražavanja i umetnost.

Tetovaža – koja mastila se koriste?

Hemijski sastav mastila za tetovaže je složen i varira, ali generalno mastila se dele na neorganska i organska.

Neorganska mastila (mineralni pigmenti) sadrže metale i metalne soli koje doprinose dugotrajnosti boje. Neki od metala koji se mogu naći u mastilima su olovo, titanijum, barijum, kadmijum, hrom, kobalt, gvožđe, nikl i živa (uglavnom je izbačena zbog toksičnosti). Mnogi od ovih metala (npr. kadmijum, hrom, olovo, živa i nikl) su poznati kancerogeni, dok su neki (npr. kobalt i titanijum) mogući kancerogeni, zavisno od hemijskog oblika.

Organska mastila (sintetički pigmenti) su često na bazi biljnih ili ugljenikovih pigmenata, ali mogu da sadrže i sintetičke pigmente (npr. akrilate). Neki od pigmenata, kao što su azo boje, mogu se razgraditi u kancerogene aromatične amine.

Druge štetne supstance koje se nalaze u mastilima su policiklični aromatični ugljovodonici (dokazano je da su kancerogeni i za životinje i ljude), različiti aditivi, uključujući konzervanse, itd. Studije su pokazale da veliki procenat mastila (čak i do 83–90%) sadrži sastojke koji nisu navedeni na etiketi, uključujući potencijalno štetne supstance poput polietilen glikola (povezanog sa oštećenjem organa) i 2-fenoksietanola (povezanog sa disfunkcijom nervnog sistema). Takođe su pronađene metalne nečistoće u koncentracijama koje prelaze dozvoljene granice u skladu sa regulativom.

Shutterstock.com

Regulativa za primenu mastila za tetovaže

Sastav mastila za tetoviranje se razlikuje među zemljama. EU ima neke od najstrožih i najsveobuhvatnijih regulativa za mastilo za tetoviranje, koje su stupile na snagu pod okriljem REACH uredbe (engl. Registration, Evaluation, Authorisation and Restriction of Chemicals). Od 2023. godine, EU je značajno ograničila ili zabranila upotrebu više od 4.000 hemikalija u mastilima za tetoviranje i trajnoj šminki. Ove supstance su identifikovane kao potencijalno opasne po zdravlje, uključujući one koje su kancerogene (izazivaju rak), mutagene (izazivaju genetske mutacije), toksične za reprodukciju (CMR supstance), bioakumulativne i toksične (PBT supstance) itd. Postavljanje etikete na mastilo je zakonska obaveza. Na etiketi je neophodno navesti spisak svih sastojaka (uključujući mešavine i razređivače), upozorenja o upotrebi i relevantne sigurnosne izjave, podatke o proizvođaču i ovlašćenom predstavniku, informacije o sterilnosti, roku trajanja i testiranju. Strožim regulativama smanjuju se rizici od alergijskih reakcija, hroničnih inflamatornih posledica i drugih ozbiljnih zdravstvenih problema.

Regulativa za mastila u SAD je manje sveobuhvatna u poređenju sa EU. Američka Uprava za hranu i lekove (FDA) smatra mastila za tetoviranje kozmetičkim proizvodima. Iako ima ovlašćenja da reguliše kozmetiku, FDA ne zahteva odobrenje mastila za tetoviranje pre njihovog stavljanja na tržište.

U Kanadi, mastila za tetoviranje podležu propisima o kozmetici u okviru saveznog Zakona o hrani i lekovima (Food and Drugs Act) i Propisa o kozmetici (Cosmetic Regulations). Primarna odgovornost leži na proizvođačima i uvoznicima; oni treba da osiguraju da proizvodi koje prodaju budu bezbedni i usklađeni sa kanadskim zakonima. Prema nekim mišljenjima stručnjaka, kanadski propisi su manje strogi od EU REACH regulative, što znači da određeni pigmenti koji su zabranjeni u Evropi, mogu i dalje biti dostupni u Kanadi.

Ključni problem u regulativi i bezbednosti je činjenica da još uvek nema potpunih naučnih podataka o dugoročnim efektima sastojaka mastila na ljudsko zdravlje.

Tetovaža – bakterijske infekcije

Infekcije su najčešće i najneposrednije komplikacije tetoviranja, a nastaju usled narušavanja sterilne procedure izvođenja tetovaže ili loše nege posle tetovaže.

Može da dođe do bakterijske, virusne ili gljivične infekcije.

Najčešće su bakterijske infekcije. Tokom tetoviranja, igla probija kožnu barijeru stotine puta, stvarajući otvore za ulazak bakterija. Ako se oprema ne steriliše pravilno, ako mastilo nije čisto ili ako se ne obezbedi higijena tokom i nakon procedure, rizik od bakterijske infekcije je veliki. Infekcija može biti uzrokovana bakterijama koje se prirodno nalaze na koži (npr. Staphylococcus aureus) ili koje se mogu uneti iz okoline (npr. Pseudomonas aeruginosa).

Simptomi/znaci infekcije uključuju crvenilo, otok, bol, gnojni iscedak i toplotu na mestu tetovaže. U težim slučajevima, infekcija se može proširiti i izazvati celulitis (duboka infekcija kože), apscese (kolekcije gnoja), pa čak i sepsu (životno ugrožavajuće stanje – sistemska infekcija), posebno kod osoba sa oslabljenim imunitetom.

Tetovaža – virusne infekcije

Korišćenjem nesterilisanih igala i opreme, postoji veliki rizik od razvoja virusnog hepatitisa B (HBV) i virusnog hepatitisa C (HCV), koji mogu dovesti do hronične upale jetre, ciroze i karcinoma jetre. Pored toga, moguće je na ovaj način preneti i HIV virus, iako je rizik od infekcije niži u poređenju sa virusima hepatitisa. Ako se igle ili drugi oštri instrumenti (npr. vrhovi mašinice za tetoviranje) koji se koriste na zaraženoj osobi ne sterilišu ili se, jednostavno, ponovo koriste na drugoj osobi, virusi iz krvi zaražene osobe mogu se preneti u krvotok druge osobe. HIV i virusi hepatitisa B i C, mogu preživeti na površinama i u ostacima krvi na iglama i opremi, čime se stvara visok rizik od infekcije.

Tokom tetoviranja, mala količina krvi može ući u posudu sa mastilom. Ako se mastilo kontaminirano krvlju ponovo koristi, virus se može preneti na drugu osobu (npr. ista posuda za mastilo za više klijenata, ili se višak mastila vraća u originalnu flašicu). Zato profesionalni studiji koriste jednokratne kapice za mastilo i bacaju preostalo mastilo. Rizik predstavljaju i nedovoljno čišćenje i dezinfekcija radnih površina, stolova, stolica i drugih predmeta koji dolaze u kontakt sa krvlju ili telesnim tečnostima, kao i upotreba nesterilnih rukavica, gaze, pamuka ili drugih materijala za brisanje krvi. Neophodno je korišćenje zaštitnih rukavica i njihova promena posle svakog klijenta. Važno je pravilno odlaganje oštrih predmeta (igala) u za to predviđene kontejnere za biološki otpad. Visok rizik od prenosa infekcije postoji putem nesterilne opreme za tetoviranje. Čak i male, oku nevidljive količine krvi mogu sadržavati dovoljnu količinu virusa da izazovu infekciju. Tetovaže rađene u neprofesionalnim uslovima (tzv. „zatvorske tetovaže”) su prepoznati rizik za prenos krvno prenosivih bolesti.

Manje ozbiljne, ali i dalje prisutne, su infekcije herpes simpleks virusom (HSV) i humanim papiloma virusom (HPV).

Infekcija herpes simpleks virusom se obično javlja 2-3 dana nakon tetoviranja. Obično na mestu tetovaže dolazi do pojave grupisanih, vodenastih mehurića (vezikula), praćenih intenzivnim osećajem peckanja i bola.

Infekcija HPV na tetovaži manifestuje se pojavom bradavica (verrucae). Mogu se pojaviti obične bradavice (lat. verruca vulgaris). To su često male, mesnate i hrapave izrasline, koje mogu biti boje kože, ali se na tetovaži mogu pojaviti i kao tamnije ili svetlije tačke, zavisno od boje mastila. Ravne bradavice (lat. verruca planae) su manje, glatke i blago uzdignute, često u boji kože ili blago pigmentovane. Mogu se pojaviti u većem broju. Posebno su česte unutar tetovaža. Bradavice se mogu razvijati strogo unutar granica tetovaže, ponekad čak i prateći linije ili delove dizajna.

Istraživanja su pokazala da se HPV bradavice češće pojavljuju na tetovažama gde je korišćeno tamno, posebno crno mastilo. Iako tačan razlog nije potpuno jasan, postoje teorije da jedinjenja u crnom mastilu (poput policikličnih aromatičnih ugljovodonika) mogu stvoriti neku vrstu „imunokompromitovanog područja” u koži, čineći je podložnijom razvoju virusnih lezija. Takođe, dugotrajna, blaga upala izazvana pigmentom može uticati na lokalni imunoodgovor.

Period od tetoviranja do pojave HPV bradavica može biti veoma dug, od nekoliko meseci do čak deset i više godina, sa prosečnim periodom od oko pet godina. To otežava direktno povezivanje pojave bradavica sa samim procesom tetoviranja, u smislu direktne kontaminacije tokom izrade tetovaže. Glavni uzroci kontaminacije tetovaže mogu biti: kontaminirana oprema ili mastilo, samoinokulacija (ako osoba već ima bradavice na drugom delu tela, virus se može preneti na tetovirano područje) ili kontakt sa bradovicama na rukama tattoo umetnika, a moguće je da je virus bio prisutan u koži i da ga je tetoviranje aktiviralo.

Shutterstock.com

Tetovaža – alergijske reakcije

Alergijske reakcije na komponente mastila su česte i mogu se manifestovati na različite načine. Najčešći tip alergijske reakcije je kontaktni dermatitis; njegovi simptomi su: svrab, crvenilo, otok, ljuštenje i plikovi na tetoviranom području. Može biti akutni ili hronični. Nastaje kao reakcija na pigmente u mastilu, a najčešći alergen je crveni pigment (često sadrži živin sulfid – cinober); i drugi pigmenti, kao što su plavi (kobalt), zeleni (hrom) i žuti (kadmijum), mogu izazvati reakcije.

Kada se tetovaža izloži sunčevoj svetlosti, može da dođe do fotoalergijske reakcije. Može se manifestovati svrabom, crvenilom ili oticanjem tetoviranog područja koje je bilo izloženo suncu. Neke hemikalije u mastilu (npr. kadmijum sulfid u žutom pigmentu) mogu postati fotoreaktivne kada su izložene UV zračenju, izazivajući alergijsku reakciju.

Lihenoidne reakcije su ređe, ali mogu se javiti u tetovažama, manifestujući se kao purpurne i pljosnate izbočine, koje izazivaju svrab. Smatra se da nastaju kao rezultat autoimunog odgovora na komponente mastila.

Granulomatozne reakcije manifestuju se pojavom granuloma – malih i tvrdih čvorova na mestu tetovaže, koji mogu biti bolni ili izazivati svrab. Mogu se pojaviti mesecima ili čak godinama nakon tetoviranja. Nastaju kao odgovor imunosistema na strano telo (pigment) koji ne može biti uklonjen iz tkiva. Mogu biti povezani sa alergijom na teške metale (npr. kobalt, hrom) ili silicijum-dioksid (često prisutan kao nečistoća).

Pseudolimfomatozne reakcije su retke kasne alergijske reakcije koje imitiraju limfom, sa pojavom ljubičasto-crvenih čvorova ili plakova unutar tetovaže. To je preterana imunološka reakcija na komponente mastila, a ne pravi limfom, ali zahteva adekvatno dijagnostikovanje.

Tetovaže i druge kožne reakcije i stanja

Tetovaže mogu uticati na različita kožna stanja. Sarkoidoza je sistemska inflamatorna bolest koja može zahvatiti više organa, uključujući i kožu. Sarkoidne lezije mogu se pojaviti unutar tetovaža, često na crvenim ili crnim područjima, kao crvenkastosmeđi čvorovi ili plakovi. Smatra se da pigmenti iz tetovaže mogu delovati kao okidač za razvoj sarkoidoze kod genetski predisponiranih osoba. Reakcija može biti lokalizovana samo na mestu tetovaže ili se može razviti kao sistemska bolest.

Pogoršanje postojećih kožnih bolesti (Kebnerov fenomen) može se javiti kod osoba koje već pate od određenih kožnih oboljenja (npr. psorijaza, vitiligo, lichen planus). Kebnerov (Koebner) fenomen je poznat u dermatologiji kao pojava lezija na mestu traume ili iritacije kod predisponiranih osoba. Nove lezije koje se razviju na mestu tetovaže izgledaju identično lezijama osnovne bolesti koju osoba ima. Na primer, ako osoba ima psorijazu, na tetovaži se mogu pojaviti crvene, ljuskave ploče tipične za psorijazu. Zanimljivo je da se psorijatične lezije mogu pojaviti precizno unutar linija ili oblika tetovaže. Ako osoba ima vitiligo, na tetovaži se mogu pojaviti nove depigmentirane (bele) mrlje.

Proces tetoviranja sam po sebi uključuje ponovljene povrede kože, što može dovesti do stvaranja ožiljaka. U nekim slučajevima, može doći do formiranja keloida ili hipertrofičnih ožiljaka, posebno kod osoba sa genetskom predispozicijom. U pitanju je preterana reakcija fibroblasta na traumu i prisustvo stranog tela (pigmenta) što dovodi do prekomerne proizvodnje kolagena. Mogu se javiti promene u pigmentaciji kože oko tetovaže, uključujući hipopigmentaciju (gubitak pigmenta) ili hiperpigmentaciju (pojačana pigmentacija). Trauma od igle i zapaljenski odgovor mogu uticati na melanocite (ćelije koje proizvode pigment u koži).

Tetovaža i MRI

U retkim slučajevima, tetovaže mogu izazvati oticanje, svrab ili peckanje tokom pregleda magnetnom rezonancom (MRI). Smatra se da neka mastila, posebno ona koja sadrže gvožđe-oksid (često u crnim mastilima), mogu reagovati na jako magnetno polje MRI, izazivajući toplotu. To može dovesti do nelagodnosti i, u izuzetno retkim slučajevima, opekotina.

Tetovaža i sunčanje

Pacijent sa novom tetovažom, koji jedva čeka da ode na plažu i da je pokaže, treba da bude informisan da će izlaganje tetovaže suncu doprineti da ona brže izbledi. Razgrađeni pigmenti ne nestaju samo tako, oni u telu oslobađaju potencijalno štetne supstance. Postoji i mogući povećani rizik od raka kože, tako da je bolje da se koristi zaštitna odeća za sunce ili krema za sunčanje.

Tetovaže i mladeži

Tetovaže i mladeži (lat. nevus) predstavljaju temu od posebnog značaja u dermatologiji zbog potencijalnog maskiranja promena na mladežima, što može otežati rano otkrivanje melanoma, najopasnijeg oblika raka kože.

Najveći problem u vezi sa tetoviranjem preko mladeža je taj što pigment mastila može prekriti i zamaskirati ključne promene koje bi inače ukazale na razvoj melanoma. Ako je mladež prekriven tamnim ili gustim mastilom, teško je uočiti asimetriju (jedna polovina se razlikuje od druge), iregularne ivice (nazubljene, nejasne), varijacije u boji (nijanse crne, smeđe, crvene, bele, plave), povećanje prečnika, promene u veličini ili pojavu svraba/krvarenja. To znači da se potencijalno opasne promene na mladežu ispod tetovaže ne mogu pravovremeno uočiti, što dovodi do odložene dijagnoze melanoma i time smanjivanja šanse za uspešno lečenje. Čak i kada se sumnja na promene, dijagnostika mladeža unutar tetovaže je otežana.

Dermatolozi koriste dermoskopiju (metoda pregleda kože pod uvećanjem) za detaljniju analizu mladeža. Međutim, prisustvo mastila može značajno ometati vidljivost epidermalnih i dermalnih struktura, što otežava pravilnu procenu. Ako se sumnja na melanom unutar tetovirane oblasti, možda će biti potrebna biopsija. Čak i tada, patologu može biti teže da proceni uzorak tkiva zbog prisustva pigmenta mastila, koji može dovesti do poteškoća u interpretaciji histopatološkog nalaza. Iako ređe, mladeži unutar tetovaže mogu postati iritirani ili upaljeni zbog samog procesa tetoviranja ili reakcije na mastilo. To može dodatno otežati razlikovanje benigne iritacije od ranih znakova maligniteta.

S obzirom na navedene rizike, preporuke bi bile sledeće: izbegavanje tetoviranja direktno preko mladeža, uklanjanje sumnjivih mladeža pre tetoviranja i redovni samopregledi kože. Preporučuje se da osobe sa tetovažama, a posebno one sa brojnim mladežima ili ličnom/porodičnom istorijom raka kože, redovno posećuju dermatologa. Iako tetovaža sama po sebi ne izaziva melanom na mladežu, ona može značajno odložiti ili otežati njegovo rano otkrivanje, što je ključno za uspešno lečenje.

Tetovaže i maligne bolesti

Studije su pokazale da se čestice mastila transportuju iz kože u limfne čvorove, a mogu dospeti i u druge organe kao što su jetra, slezina i bubrezi. Ovo pokreće pitanja o dugoročnim efektima akumulacije ovih supstanci u telu, iako su specifične kliničke posledice i dalje predmet istraživanja. Mali broj istraživanja je pokazao da tetovaže mogu povećati rizik od limfoma, kao i od nekih drugih malignoma. Stoga, pacijent koji razmišlja o svojoj prvoj tetovaži, ili o još nekoj tetovaži, treba da se suzdrži 10 do 20 godina, jer je to vreme potrebno da bismo bili u mogućnosti da damo precizan odgovor da tetovaža povećava rizik od malignoma. S obzirom na trenutne dokaze, bilo bi preuranjeno uveravati pacijente da su tetovaže potpuno bez rizika.

Međutim, mali je broj istraživanja o tetovažama iz više razloga: postoje stotine marki i hiljade boja mastila na tržištu, pojedinačne tetovaže često sadrže mnogo boja, tetovaže mogu biti različite veličine, a često osobe imaju više od jedne tetovaže. Sve navedeno otežava izračunavanje individualnog ukupnog rizika izloženosti. Pored toga, postoje i mnogi pridruženi faktori (kao što su pušenje, alkohol, socioekonomski status itd.) koji mogu uticati na ispitivanu vezu, pa se moraju uzeti u obzir u okviru ovih istraživanja.

Većina dosadašnjih studija ispitivala je limfome, jer je u studijama na životinjama i ljudima pokazano da se većina pigmenta iz tetovaža transportuje u regionalne limfne čvorove. Studija McCarty et al. (2024), objavljena u časopisu eClinicalMedicine, populaciona studija slučaja i kontrola, bavila se ispitivanjem uticaja tetovaža na rizik od hematoloških karcinoma, posebno limfoma. Studija je obuhvatila 820 slučajeva (pacijenata sa dijagnostikovanim hematološkim karcinomima) i 8200 kontrolnih ispitanika (osoba bez karcinoma). Starosna grupa ispitanika bila je od 18 do 79 godina. Izloženost tetovažama (da li je osoba ikada imala tetovažu) procenjivana je putem upitnika. Prevalencija tetovaža bila je 22% među osobama sa Hočkinovim (Hodgkin) limfomom (HL), 11% među slučajevima ne-Hočkinovog (Non-Hodgkin) limfoma (NHL), 16% među slučajevima mijeloidnih neoplazmi i 15% među kontrolama. Nije bilo jasnih obrazaca povezanosti između tetovaže i rizika od HL, NHL i mijeloidnih neoplazmi u celini.

U analizama ograničenim na starosnu grupu od 20 do 60 godina, utvrđeno je da osobe koje su imale tetovaže, kao i oni koji su imali tetovaže 10 ili više godina pre dijagnoze bolesti, imaju veći rizik za pojavu ređih zrelih B-ćelijskih NHL-a. Takođe je primećen veći rizik od mijelodisplastičnog sindroma (MDS) i hronične mijeloidne leukemije (CML) kod osoba koje su imale tetovažu 10 ili više godina pre dijagnoze. Autori su zaključili da, iako su procene bile neprecizne, postoje dokazi da tetoviranje može biti povezano sa većim rizikom od određenih podtipova hematoloških karcinoma. Studija je istakla potrebu za dodatnim istraživanjima kako bi se preciznije utvrdio stepen povezanosti između izloženosti tetovažama i rizika od hematoloških karcinoma, s obzirom na sve veću prevalenciju tetoviranja u opštoj populaciji.

Međutim, u drugoj studiji, Nielsen et al., objavljenoj u časopisu eClinicalMedicine 2024. godine, sprovedenoj u Švedskoj, uočeno je da su tetovirane osobe imale za 21% veći rizik od ukupnog limfoma. Rizik od limfoma bio je značajno veći kod osoba koje su prvu tetovažu uradile manje od 2 godine pre dijagnoze bolesti. Zatim se rizik od limfoma smanjivao sa srednjim trajanjem izloženosti tetovaži (od tri do deset godina), a potom je opet rastao kod osoba koje su prvu tetovažu uradile pre 11 i više godina, ali razlike nisu bile značajne. Za razliku od nekih drugih studija, Nielsen et al. nisu pronašli dokaze o povećanju rizika sa većom površinom ukupno tetovirane kože. Autori ukazuju da tetovaža, bez obzira na veličinu, može da izazove zapaljenje u telu, što može pokrenuti kancerogene procese.

Studija Clemmensen et al. (2025), koja je sprovedena u Danskoj, ispitala je vezu između tetovaža i rizika od raka kože i limfoma, koristeći specifičnu populaciju blizanaca. Studija blizanaca je omogućila bolju kontrolu nad genetskim i ranim životnim faktorima koji mogu uticati na rizik od bolesti. Poređenjem blizanaca (posebno monozigotnih, identičnih blizanaca) koji se razlikuju po statusu tetovaže, istraživači su mogli da smanje uticaj pridruženih genetskih faktora. Bilo je uključeno 316 blizanaca. Procenjivana je izloženost tetovažama, a posebno je naglašena veličina tetovaža. Istraživanje je pokazalo da velike tetovaže (veće od dlana) predstavljaju značajan rizik za rak kože. Ovo ukazuje da veća površina kože sa tetovažama, a time i veća količina unetog mastila, može igrati ulogu u povećanju rizika od raka kože. Takođe, značajno veći rizik za limfom utvrđen je kod osoba sa velikim tetovažama (većim od dlana). Nalazi ove studije se poklapaju sa drugim istraživanjima koja ukazuju na vezu između tetovaža i limfoma, gde se pigmenti iz tetovaža akumuliraju u limfnim čvorovima. Povećan rizik kod većih tetovaža može biti posledica veće količine unetog mastila i, posledično, veće „doze” potencijalno kancerogenih hemikalija koje se distribuiraju u telu. Takođe, istraživači su uočili, korišćenjem kohortne studije koja je pratila grupu od 2367 blizanaca, da tetovirane osobe imaju skoro četiri puta značajno veći rizik od razvoja raka kože u poređenju sa netetoviranim osobama iz iste kohorte blizanaca. Za bazocelularni karcinom (najčešći oblik raka kože), rizik je takođe bio značajno veći (skoro tri puta).

Studija Barton et al. (2020), objavljena pod nazivom Cosmetic Tattooing and Early Onset Basal Cell Carcinoma: A Population-based Case-Control Study from New Hampshire, ispitala je vezu između kozmetičkih tetovaža i rizika od ranog početka bazocelularnog karcinoma (BCC). U studiju je uključeno 156 pacijenata uzrasta 25–50 godina iz države Nju Hempšir i 213 kontrola. Jedinstvenost ove studije je što se fokusirala na kozmetičke tetovaže (poznate i kao permanent make-up), a ne na tradicionalne tetovaže po telu. Kozmetičke tetovaže se često primenjuju na licu (obrve, kapci, usne) i koriste specifične pigmente. Od 156 slučajeva sa BCC, 17% je prijavilo da ima kozmetičke tetovaže, a 26% od 213 kontrola. Skoro dvostruko veći rizik za razvoj BCC bio je na mestu gde je urađena kozmetička tetovaža u poređenju sa drugim netetoviranim delovima tela. Rezultat je bio na granici statističke značajnosti. Najjače asocijacije su primećene za žute i zelene boje korišćene u tetovažama. Ova studija je važna jer se fokusirala na kozmetičke tetovaže, koje se razlikuju od uobičajenih tetovaža po lokaciji (često lice) i specifičnim pigmentima koji se koriste. Povezanost sa lokacijom tetovaže sugeriše lokalni efekat pigmenata, koji mogu imati karcinogeni potencijal.

Važno je napomenuti da su ovo još uvek rane faze istraživanja, ali je jasno da postoji signal koji zahteva dalja proučavanja rizika od malignoma kada su u pitanju tetovaže.

Tetovaža – uklanjanje

Najčešća tehnika uklanjanja tetovaža je laserska terapija, koja koristi impulse svetlosti visokog intenziteta za razbijanje čestica mastila za tetoviranje. Ovim procesom nije moguće ukloniti potencijalno opasne čestice mastila i one se na kraju transportuju u drenažne limfne čvorove. Slanje više pigmenta u ovu regiju može povećati rizik, ali još nema dokaza.

Dermabrazija, hemijski pilinzi ili hirurško uklanjanje mogu ukloniti mastilo, ali takođe mogu proizvesti značajno više ožiljaka i stoga su obično rezervisani za manje tetovaže.

Tetovaža – prevencija

Faza pre tetoviranja

Ova faza je ključna za redukciju rizika pre nego što se uopšte započne proces tetoviranja. Neophodno je pronaći najbolji salon za tetoviranje i stručno lice koje sprovodi tetovažu. Studio za tetoviranje treba da ima validnu licencu i dobru reputaciju za tetoviranje. U licenciranim salonima poštuju se strogi higijenski standardi.

Uvek insistirajte da lice koje radi tetovažu otvori novu i sterilnu iglu, iglu za jednokratnu upotrebu. Igle se nikada ne smeju ponovo koristiti. One se bacaju u specijalne kontejnere za oštre predmete (tzv. sharps container).

Mastilo se uvek mora sipati u nove, jednokratne kapice za mastilo za svakog klijenta. Lice koje obavlja tetovažu nikada ne sme umakati iglu direktno u bočicu sa mastilom, niti vraćati neiskorišćeno mastilo u originalnu ambalažu.

Potrebno je proveriti i sastav mastila. Raspitajte se o poreklu mastila. Iako regulativa varira, pokušajte da saznate da li su mastila sertifikovana i da li su usklađena sa relevantnim sigurnosnim standardima (npr. EU REACH regulativa, ukoliko je primenljivo). Budite svesni da neka mastila, posebno crvena, zelena i žuta, mogu sadržati metale (poput žive, kadmijuma, hroma, kobalta, nikla) ili organske pigmente (poput azo boja, PAH) koji su povezani sa alergijama i potencijalno karcinogenim rizicima. Razgovarajte sa licem koje obavlja tetovažu o ovome, iako možda neće imati sve informacije. Ako ste skloni alergijama ili sumnjate na reakciju na određeni pigment, razmislite o peč (engl. patch) testu (nanošenje male količine mastila na neupadljiv deo kože) nekoliko nedelja pre tetoviranja.

Obavestite lice koje sprovodi tetovažu o svom zdravstvenom stanju (npr. dijabetes, autoimune bolesti, hemofilija, kožne bolesti poput psorijaze, ekcema, keloida), alergijama (npr. na lateks, nikl, određene boje) ili lekovima koje uzimate (posebno antikoagulansi). Pre tretmana treba da se popuni zdravstveni upitnik. Ako lice ima hronične bolesti ili oslabljen imunitet, pre tetoviranja treba da se posavetuje sa svojim lekarom. Treba izbegavati alkohol i rekreativne droge pre tetoviranja jer mogu razrediti krv, povećati krvarenje i uticati na vašu sposobnost da budete mirni. Izbegavajte tetoviranje direktno preko mladeža ili sumnjivih kožnih lezija, jer tetovaža može maskirati promene koje ukazuju na rak kože.

Faza tokom tetoviranja

Pri izvođenju tetovaže lice koje radi tetovažu treba da nosi nove rukavice (rukavice za jednokratnu primenu) i da ih menja ako dodirne nesterilne površine tokom procesa. Preporučuje se i nošenje zaštitnih naočara ili vizira.

Područje koje se tetovira treba temeljno očistiti i dezinfikovati (npr. alkoholom ili antiseptičkim rastvorom). Ako je potrebno, dlake treba obrijati brijačem za jednokratnu primenu.

Sve površine u radnom prostoru (sto, stolica, posude za mastilo) treba da budu prekrivene jednokratnim barijerama (folijom, papirnim ubrusima) i dezinfikovane između klijenata. Koriste se čisti i sterilni predmeti, predmeti za jednokratnu upotrebu.

Sve korišćene igle i druge oštre predmete treba odmah odlagati u posebni kontejner za oštre predmete. Sav ostali otpad (rukavice, papirni ubrusi, jednokratne kapice za mastilo) takođe treba bezbedno odložiti.

Faza posle tetovaže

Pravilna nega je ključna za prevenciju infekcija i optimalno zaceljivanje. Lice koje izvodi tetovažu treba da prekrije novu tetovažu sterilnom oblogom (plastična folija ili specijalna propusna obloga). Neophodno je slediti uputstva o tome koliko dugo treba držati oblogu (obično nekoliko sati do 24 sata).

Tetovažu treba prati 1–3 puta dnevno blagim, neparfimisanim, antibakterijskim sapunom i mlakom vodom. Koristite samo čiste ruke, bez sunđera ili grubih krpa. Tetovažu isprati i nežno osušiti tapkanjem čistim papirnim ubrusom (ne peškirom, jer na njemu mogu biti bakterije).

Preporučuju se neparfimisane hidratantne kreme ili masti za zaceljivanje tetovaža.

Treba izbegavati potapanja u vodu i izlaganje suncu, kao i kupanja u kadi, bazenima, jezerima ili morima najmanje 2 do 4 nedelje, odnosno dok tetovaža potpuno ne zaraste. Tuširanje je dozvoljeno, ali treba izbegavati direktan mlaz vode na tetovažu.

Nakon zaceljivanja, uvek koristite kreme sa visokim zaštitnim faktorom (SPF najmanje 30–50) da tetovaža ne bi pobledela i da bi se smanjio rizik od raka kože. Potrebno je 2–4 nedelje (ili duže za velike tetovaže) da tetovaža površinski zaraste.

Obratite se lekaru ako primetite prekomerno crvenilo, otok i bol koji se pogoršavaju. Obavestite lekara i tehničara za magnetnu rezonancu (MRI) da imate tetovaže, posebno ako su velike i tamne, jer neke vrste mastila mogu izazvati osećaj peckanja ili oticanja tokom pregleda. Primena ovih preventivnih mera može značajno smanjiti rizik od neželjenih komplikacija povezanih sa tetoviranjem.

Naslovna fotografija-Shutterstock.com