Some picture

Zaljubljivanje

„Mislim da se zaljubljujem”, rekla je zvonkim glasom. To ne može da se isfolira, to ne može da se izmašta, ti iznenadni, zimski zvončići u njenom glasu

Moja genijalna prijateljica, zvala me je pre neko veče skoro u gluvo doba noći, da mi nešto kaže.

Da mi kaže da se, možda, zaljubila.

Pomislila sam isprva, da sedi kod kuće, kao kad smo bile klinke, sluša Vitni Hjuston, puši saratogu, pije belo vino i – mašta. Toliko puta smo imale taj isti scenario, i telefon u jedanaest uveče, i stihovi, i snovi, i smeh…

Ali, ne. Sada je bilo drugačije.

Nema više saratoge, i retko puštaju Vitni Hjuston na radiju, a više se i ne zovemo posle devet uveče. I život je nekako postao rutina – kad se zatvore radnje, svi smo u kućama, ćutimo, zurimo u nešto, čekajući da sve ovo prođe.

„Mislim da se zaljubljujem”, rekla je zvonkim glasom. To ne može da se isfolira, to ne može da se izmašta, ti iznenadni, zimski zvončići u njenom glasu.

Mogla sam da čujem kako joj on kaže „Miki”, kao da je meni neko rekao. To malo, prisno ime, odjednom je srušilo sve udaljenosti, panike i ceo devetnaesti vek, koji čuči u srcu svake ruske učiteljice

„U koga?”, pitala sam, kao da je to bitno.

„Inspirisala si me da putujem po Srbiji”, govorila je brzo, veselo, smejući se, „i u jednom selu, nebitno u kom, u selu u kome ti nisi bila… i odakle ti se javljam…”

Počela sam da se smejem.

„Upoznala sam lika… danas.”

„Seljaka?”

„Ne nije seljak, ne može da bude seljak neko ko…”

Napravila je malu pauzu.

„…Ko ima stila, ko je šmeker, ko je siguran u sebe i ko…”

Čekala sam da nastavi. Zaustavila sam dah, nešto mi je govorilo da se ne šali, da je to što govori stvarno, kao vino koje sam nečujno sipala u čašu, iščekujući veliko, divno finale.

„Zamisli, posle samo nekoliko minuta poznanstva, rekao mi je: ‚Miki’. Nazvao me je po nadimku”.

Otpila sam mali gutljaj, čak sam i zažmurila. Mora biti da je žmurila i ona.

„E, moram da prekinem”, rekla je.

„Mirela, kuda ćeš?”

„Zvaću te sutra”, glas joj je bio mlad, i veseo, i uzbuđen, ličio je na njen nadimak.

Držala sam telefon u ruci i mogla sam da čujem kako joj on kaže „Miki”, kao da je meni neko rekao. To malo, prisno ime, odjednom je srušilo sve udaljenosti, panike, i ceo devetnaesti vek, koji čuči u srcu svake ruske učiteljice. Pustila sam odmah Vitni Hjuston, i pomislila sam posle, kako u tom kratkom trenu, u kome on smanji njeno ime na nešto okruglo, i živo, i milo – ima alhemije, ima i poezije.

Pogotovo kad o tome pričaju dve maštovite žene.

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *