Volim

Volela sam tulumbe, one hrskave, žute, pa slatki sirup sa limunom da preseče slatkoću, krempite, naravno. Uh, šta sam sve volela

Nedeljni ručak. Na stolu pečeno rumeno pilence, mladi krompirići, sir, kajmak, vangla zelene salate sa alkoholnim sirćetom… Nama deci i tati idu bataci i belo meso, a mama se hvata za trticu i leđa.

Dugo sam se pitala kako je moguće da mama ne voli belo meso, nego jede trticu i krilca na kojima nema ništa. Samo koske. Padalo mi je na pamet da je „povukla na dedu” koji je obožavao šijice.

Baba ih je kupovala na kilo i onda bude pun lonac supe sa šijicama. Deda bi svaku dugo glockao, isisavao poslednji atom iz nje i ponavljao kako je to najslađe. Supa je bila gusta i od rezanaca, domaćih, malo širih, pa je moralo da se žvaće, a ne samo da se srče. A deda je mljackao tako glasno da je bubna opna otpadala. Kao, čitao u Pelagiću da mora dobro da se žvaće, trideset dva puta svaki zalogaj i da se mljacka, jer se luče sokovi koji pomažu varenju. Sačuvaj bože i sakloni!

Kad se na sto iznesu vanilice, mrštila sam se u znak odbijanja. To su bili kolači za babe i tetke, dosadni…

Jagode sa šlagom

Volela sam samo kolače sa kremom, onim najobičnjim žutim vanil kremom, kao za princes-krofne, da nije previše sladak i da ga ima dosta. A jagode sa šlagom? Uvek! Volela sam i tulumbe, one hrskave, žute, pa slatki sirup sa limunom da preseče slatkoću, krempite, naravno. Uh, šta sam sve volela. Kad se na sto iznesu vanilice, mrštila sam se u znak odbijanja. To su bili kolači za babe i tetke, dosadni…

Menjaju se vremena, ali, menjamo se i mi. Odrastamo, sazrevamo, menjaju nam se ukusi, navike… nešto što nismo voleli, vremenom zavolimo.

Evo, već četvrta godina, kako sam na insulinu. To znači da nema ništa od krempita, tulumbi i ostalih slatkiša… U početku sam gledala tužna lica nekih drugarica koje su coktale, jer „šta ćeš jadna sad da jedeš”.

Evo, već četvrta godina, kako sam na insulinu. To znači da nema ništa od krempita, tulumbi i ostalih slatkiša…

Krenule reklame za sladolede i pivo. Volela sam ponekad i čašu piva da popijem, ali ni to ne može. Sladoled sam jela svega nekoliko za celo leto, ali kad videh reklamu, prijeo mi se baš kao detetu. Onaj od vanile, klot. Ali, ne smem.

Jabuke sam jela u piti ili kolačima, a sada ne mogu da zamislim neki dan bez jabuke, ali ne sme delišes, nego ajdared ili neka druga kisela.

Kad mi se prijede nešto slatko i mokro, navalim na jabuku. Ko bi rekao? Jagode sam pre neki dan iseckala i stavila u kafenu šoljicu, mrvicu šlaga preko, pa malenom viljuškom za tortu, gustirala sam i uživala u svakoj mrvici. Nekada smo jagode jeli tako što celu jagodu stavimo u usta, i jednu za drugom… bez brojanja. Moram da priznam da je sad slađe nego ikada. Što bi neki rekli – osvestim svaki zalogaj.

Kad mi se prijede nešto slatko i mokro, navalim na jabuku

Male radosti

Mnoge stvari u životu prihvatamo zdravo za gotovo. Često ne znamo da uživamo u svakodnevici koja je puna malih radosti. Neretko čeznemo za nečim što trenutno nemamo, a ne vidimo koliko je toga što imamo, u čemu takođe uživamo.

Neke stvari proglasimo da ne volimo, ali kasnije ih zavolimo.

Neke stvari proglasimo da ne volimo, ali kasnije ih zavolimo.

Tako je i sa ljudima.

Želim svima lepe misli ovog proleća, jer iz njih se uvek nešto lepo i dobro rodi. A rodile jagode, slatke, mirisne… još malo pa će trešnje.

Tako je i sa ljudima

Kad natrpam u moju kafenu šoljicu, ma i repete ako budem htela, da gustiram polako, da uživam. Nekada je „malo” više nego „mnogo”.