Treptaj

Kad se oči napune suzama, treba samo da se trepne i onda nastaje olakšanje, jer one poteku niz obraze, i odu

Kad se iz nekog razloga zamuti vid, treba trepnuti nekoliko puta i sve se izbistri. Nismo ni svesni toga, koliko puta u toku dana trepnemo. Kad se zbune, mala deca sitno žmirkaju, a i kad porastu. Tako smo uvek bili provaljeni.

Nekad se neke stvari promene „dok trepneš”. Tako su nas tešili kad je trebalo da dobijemo neku injekciju ili vakcinu…

A onda se setim kako je baba govorila – „dok trepneš prođe život”.

Ima raznih treptaja, ali uglavnom znače nešto što je brzo prošlo. I lepo, i manje lepo.

Uspomene nemaju rok trajanja

Kad smo pre jedno tri godine sestra i ja renovirale porodičnu kuću, pobacale smo sve što se ne koristi, što je staro, izanđalo… Sve ima svoj rok trajanja, mada uspomene nemaju. U tri ture dolazio je kamion da nosi stvari. Stari regal, koji je imala svaka kuća, čaše Kristal Zaječar, trpezarija visoki sjaj… Sve su kuće izgledale isto.

Ima raznih treptaja, ali uglavnom znače nešto što je brzo prošlo. I lepo, i manje lepo

Dok smo danima pakovale stvari koje nam ne trebaju, pred očima su se odvijali kratki dokumentarni filmovi, razni treptaji koji su bili vezani za neke događaje iz detinjstva i mladosti. Kako smo krišom, kad mama izađe, skakali po novom trosedu, ja sam volela stoj na rukama i da dubim na glavi, a noge naslonim na zid.

Jednog leta, nas decu su organizovano slali kod familije, pa na more, da bi tata sredio hodnike, udario drvene stepenice. To je bio najlepši deo kuće. Sestra i ja smo se često igrale na stepenicama, a pošto je odzvanjalo, volele smo da pevamo baš tu, jer je zvučalo moćno.

Zapne i neće

Mislila sam da sam moderna, da živim u skladu sa svetom, radim na radiju, znači nove tehnologije su mi pred nosom, sve pratim, sve znam. Neću ja biti majka koja ne zna da stisne dugme, koja se plaši nove tehnike.

Sin mi je nekoliko puta pokazivao kako da skinem neki film. Trudila sam se, ali ništa

Ne znam kad se to desilo i kako, u nekom treptaju vreme me je zgazilo. Odjednom, više ništa nisam znala. Sin mi je nekoliko puta pokazivao kako da skinem neki film. Trudila sam se, ali ništa.

Negde mi zapne, i neće. Sramota me je, ali ja ni aplikaciju ne znam da skinem. Sad se vadim na ćoravost, pa me niko više ne grdi, ali zaista imam primitivni strah od novih tehnologija, da ću nešto da zeznem, da pokvarim. Sećam se kako sam jednom ostavila mami da mi snimi nešto, a ona odbijala tim istim rečima – da nešto ne pokvari. Baš me to nerviralo, a vidi mene sada.

Kad se oči napune suzama, treba samo da se trepne i onda nastaje olakšanje, jer one poteku niz obraze, i odu. Prođu, a sa njima i jedan bolni grč u korenu nosa i grlu. Treptaj je kraći od trena.Postoje i slatki treptaji kojih se valja sećati zauvek.