Trbušni ples – drevna priča o ženskom erosu

Trbušni ples danas u celom svetu srećemo u rasponu od zabave i rekreacije do vrhunske plesne umetnosti. Ne možemo ga pomešati ni sa jednom drugom igrom, bilo da je u pitanju pobednica međunarodnog takmičenja, plesačica u noćnom baru ili grupa turistkinja na nekoj mediteranskoj plaži.

Trbušni ples potiče iz drevne egipatske tradicije, iz koje do danas zadržava svoju osnovnu karakteristiku – talasaste pokrete sa podrhtavanjem kukova, stomaka i grudi, koji odišu misterioznim ženskim erosom.

Trbušni ples od Herodota do Šakire

Za popularnost trbušnog plesa među mlađim generacijama najzaslužnija je kolumbijska pevačica Šakira, koja ga je uvela u svoj scenski nastup na velikim koncertima i u spotove za hitove kao što su Whenever wherever iz 2001. ili Hips donʼt lie, zahvaljujući kojima je trbušni ples postao popularan i u Južnoj i u Severnoj Americi.

Mnogi su bili iznenađeni kad je Šakira svojim latino plesovima dodala vrhunski izveden trbušni ples, ali je pevačica objasnila da je veštinu orijentalnih žena još u detinjstvu naučila od svoje babe koja je poreklom iz Libana.

Liban je, pored Egipta, jedna od zemalja porekla trbušnog plesa. Ova, prvenstveno ženska igra, ima korene u dubokoj prošlosti. Još su antički putopisci Herodot, Juvenal i Marcijal beležili da žene u severnoj Africi izvode ples sa karakterističnim „podrhtavanjem kukova”.

U modernoj Evropi termin trbušni ples prvi su upotrebili Francuzi u doba romantičarskog interesovanja za udaljene i egzotične kulture, a engleski termin belly dance prvi put je upotrebljen 1893. u opisu plesačica sa Srednjeg istoka, koje su nastupile na Svetskoj izložbi u Parizu.

Kairo – centar trbušnog plesa

Stariji putopisci ovaj ples su zvali orijentalni ples, ili su navodili ime kojim su ga zvali u Egiptu. Zabeleženo je da su postojale dve vrste igračica: almeh i gavazi. Almeh su bile vrhunske plesačice, četo obrazovane žene, vične sviranju instrumenata, poeziji i drugim scenskim veštinama. Predstavljale su posebnu klasu profesionalnih zabavljačica, koje su se za to pripremale od detinjstva, donekle slične japanskim gejšama, osim što su almeh nastupale i na javnim svečanostima ili o praznicima, po čemu su bile preteča šou-biznisa.

Gavazi su bile, kako bismo danas rekli, amaterke, žene iz naroda koje su ovaj ples izvodile na kućnim i porodičnim slavljima, na ženskim proslavama, kakve su rođenje deteta ili ženski praznici, za svoju dušu i svoje okruženje. Tu vrstu trbušnog plesa, opušteniju i sa manje pravila, prihvatile su i romske žene koje su ga, tokom svoje nomadske istorije, prenosile po celom Mediteranu.

Gavazi stil trbušnog plesa je sa romskim putujućim muzičkim grupama stigao u Otomansku imperiju i brzo postao važan segment haremskog života. Sa otomanskim osvajanjima došao je i na Balkan, gde su se neki elementi tog plesa zadržali u čočeku.

Ipak, Kairo je bio i ostao meka trbušnog plesa. Egipatski film, koji je imao najplodniju fazu od 20-ih do 80-ih godina 20. veka, bio je presudan za promovisanje trbušnog plesa. Ali kad se trbušni ples proširio, Egipćanima se nije svidelo što su svi u trbušni ples dodavali nešto svoje, pa je čak 2004. godine doneta uredba da trbušni ples u Egiptu mogu da izvode samo rođene Egipćanke.

Međutim, bilo je kasno. Bilo da plešu rekreativno ili profesionalno, nastupaju po klubovima ili su zvezde ranga Šakire, Rijane i Bijonse – žene u celom svetu uronile su u trbušni ples kao u sopstveni prostor.

Ples koji priča žensku priču kroz vekove

I plesačice i gledaoci osećaju da je trbušni ples univerzalna priča o ženskoj energiji, estetici i erotici, priča o suptilnoj erotičnosti koju su žene uspele ne samo da sačuvaju, već i da kreativno izražavaju kroz duge i mučne vekove sputavanja i neslobode.

Jedna od posebnosti trbušnog plesa je to što ga izvodi jedna osoba sama. Naravno, dobro je kad postoji muzička pratnja, ali se on može izvoditi i samo uz ritmično tapšanje dlanovima, ili uz zil, mali isntrument nalik kastanjetama, kojim igračica sama sebi daje ritam.

Često je dovoljan i samo potmuli zvuk koji daje orijentalni bubnjić tarabuka.

Takođe, za trbušni ples ne treba mnogo prostora. Dovoljan je samo prostor koji zauzima telo igračice i po jedan kratki korak levo i desno. Postoje i trbušni plesovi koji uključuju kretanje, što je novi deo koreografije, a postoji i trbušni ples sa klečanjem na podu, kada se igračica savija unazad dok joj leđa ne budu paralelna sa podom. Tačke na podu imaju jaču erotsku notu i često su, baš u Egiptu, bivale zabranjivane. Danas, kada postoje brojna međunarodna takmičenja u trbušnom plesu, ovo su nezaobilazni delovi koreografija.

Često se pitamo kako je moguće da su trbušne plesačice tako punačke i oble, sa figurom peščanog sata, s obzirom da izvode veoma zahtevne tačke. To je otuda što su tokom trbušnog plesa aktivni unutrašnji, a ne spoljašnji mišići torza.

Osnovni pokreti kod trbušnog plesa

Kod trbušnog plesa pokreti, pretežno kukova, pelvisa i stomaka, ali i ostalih delova tela, moraju da imaju fluidni izgled, kao da telo nema kostiju, a istovremeno moraju da budu energični, brzi i temperamentni. Pa ipak, uprkos drevnoj tradiciji, oni nemaju utvrđenu nomenklaturu, kao što na primer imaju baletski pokreti. Najčešće se pominju sledeći pokreti.

Šimi – vibriranje kukova pomoću mišića donjeg dela leđa; šimi može da ide levo-desno ili napred-nazad, kako bi se proizvela vibracija.

Valoviti pokreti – fluidni pokreti koji kao da teku kroz telo, uključuju pulsirajući ritam grudi i kružno kretanje kukova i stomaka.

Udari kukovima – oštro i brzo pulsiranje kukova koji se kreću ka spolja; kad se posmatra izgleda kao da kukovi žele da dodirnu rebra, koja se ne pomeraju, ali se pokret zapravo zasniva na premeštanju težine s noge na nogu.

Tradicionalni kostim trbušnih plesačica

Trbušni ples se od davnina izvodi u tipičnoj opremi koja se zove bedlah, a sastoji se od prslučeta ukrašenog vezom, širokog pojasa koji se nosi spušten nisko na kukove i uvek je raskošno ukrašen svetlucavim kamenjem i novčićima koji zveckaju pri kretanju, i suknje od lakog i lepršavog materijala, duge do zemlje, ali razrezane celom dužinom nogu.

U Turskoj i nekim drugim zemljama bio je običaj da se ukrašeno prsluče nosi preko tanke bele košulje sa dugim zvonastim rukavima, a umesto suknje, u otomanska vremena, trbušne plesačice nosile su šalvare. Danas vrhunske trbušne plesačice nose maštovite plesne kostime, ali parice koje zveckaju su obavezne. I naravno – široki pojas. Čak i ako se pridružite instruktorki trbušnog plesa na nekoj plaži u Egiptu, Tunisu, Turskoj, Maroku, pa i u Španiji ili Grčkoj (gde su jednu varijantu trbušnog plesa doneli Grci proterani početkom 20. veka iz Male Azije), dobićete opšivenu ešarpu da je vežete oko kukova.

Ko su najsvetlije zvezde na nebu trbušnog plesa

Među vrhunskim trbušnim plesačicama Egipćanke i danas važe za najbolje, a mnoge su se raštrkale po svetu gde su tražene kao instruktorke. Među njima se još pamte Rakia Hasan i Dandaša, a od mlađih – Maja Magrabi je na vrhuncu karijere. Nastupa u Egiptu i po celom svetu, jer pleni izuzetnom lepotom i elegancijom pokreta.

Jednom od najboljih na svetu danas se smatra Ala Kušnir, rođena u Ukrajini. Godinama je zauzimala vodeća mesta na međunarodnim takmičenjima u trbušnom plesu koja su se održavala u Moskvi. Danas živi u Egiptu i veoma je cenjena po svom umeću.

Amar Gamal je Kubanka, koja nastupa i drži obuku u SAD. Ona je profesionalna igračica i osim trbušnog plesa, majstor je za flamenko.

Libanka Amani stekla je slavu nastupima punim seksepila i poznata je po raskošnim kostimima.

Pod umetničkim imenom Sirena krije se višestruko talentovana umetnica, koja se bavi trbušnim plesom od detinjstva, a promoviše arapski tradicionalni stil. Živi u Njujorku, gde ima redovne predstave u kojima koristi različite oblike arapske tradicionalne kulture. Na Instagramu ima veliki broj pratilaca.

Trbušni ples budi uspavanu ženstvenost

Internet je takođe doprineo popularizaciji trbušnog plesa. Ne samo da možemo da gledamo nastupe vrhunskih umetnica, već možemo da nađemo i besplatne klipove, pomoću kojih možemo, korak po korak, u kućnim uslovima da savladamo ovu drevnu žensku umetnost. I u svetu i u Beogradu postoje studiji u kojima može da se trenira trbušni ples u grupi sa instruktorkom.

Osim što pomaže da vežbamo eleganciju pokreta, pomaže nam i da naučimo da kontrolišemo mišiće koje inače retko koristimo.

Trbušni ples kao oblik rekreacije održava pokretljivost zglobova i elastičnost mišića. Balansira rad svih unutrašnjih organa i reguliše probavu.

Takođe, pokret, ritam, muzika pomažu da se izbaci negativna energija. Posebno se preporučuje poslovnim ženama jer budi uspavanu ženstvenost, a pošto pozitivno utiče na rad hormona, preporučuje se ženama u perimenopauzi i menopauzi. Uopšte, ceo kontekst trbušnog plesa učiniće da se žena oseća dobro u svom telu i da bude ponosna što je žena.