Tamo gde miriše na mladost ili kako nas sećanja potresu

Sigurno je mnogo takvih pevača po kafanama Srbije, i ne samo Srbije. Ostanu nepoznati, ili bolje rečeno poznati samo onima koji bi prvi put zalutali u njihovu muziku da bi joj se vraćali

Mogla sam slobodno da kažem da su nas sećanja ponela. Divna pesma Memories grupe Maroon 5, magla svuda, magla oko nas, i jedna kafana, negde u Srbiji. Pitamo gde je pevač, po imenu Milika. Sećamo se, iz mladosti, one kafane sa najboljom telećom čorbom, teletinom ispod sača, domaćom pitom sa slatkom od dunja i pevačem koji bi pevao celu bogovetnu noć.

Pevao je za svoju i našu dušu. I mi sa njim. Možda još uvek ima takvih kafana, ne znam

Divno, nežno, samo sa gitarom. Pevao sve pesme koje smo voleli, bez obzira na vrstu muzike. Pevao za svoju i našu dušu. I mi sa njim.

Možda još uvek ima takvih kafana, ne znam. Sluša se neka druga muzika, više se viče nego što se peva, hrana ne miriše na mladost i ima neka čudna imena. Piju se skupa pića, tek da bi se pokazali, nema onog derta i uživanja koje je krasilo klasičnu kafanu tamo negde u Srbiji. Baš kad je magla svuda, magla oko nas, a nas nekako baš briga. Neka je, ne smeta, počinje ona dosadna duga jesen, kiša malo rosi, malo kaplje, malo više pada, miriše na zimu.

Opet zima, a nismo osetili ni proleće, ni leto. Kao u nekom točku koji se okreće i mi u njemu. Niti točak da stane, niti mi da izađemo. A i kuda bismo po takvom vremenu. Em je toplo, em je tu Milika da nam ogreje dušu. Pa tako, kad god nas put nanese u tu kafanu negde u Srbiji, znamo da nas čeka Milika. Baš nekako nas, bar smo tako mislili. Ko zna koliko je takvih kao mi bilo i prošlo kroz ovu kafanu i ko zna koga je sve Milika znao. Uvek je izgledalo da smo upravo mi oni gosti koje je najviše voleo.

Bilo bi nezamislivo videti ga kako udovoljava tzv. fanovima, zaboravljajući na svoju autentičnost i „prodajući dušu” za malo slave i malo više novca

Solo koncerti

Nisu to bile kafane u kojima se pijančilo, lumpovalo, lomilo, podvriskivalo, dobacivalo ženama za susednim stolom. U tim kafanama su svi bili jednaki, zapravo sjedinjeni u tim trenucima opuštanja, uživanja, deljenja nekog iskustva koje je tad i možda više nikad. Nisu se lepile novčanice na Milikino čelo, bila bi to uvreda i za njega i za goste. Samo bi, s vremena na vreme, nekog uhvatila seta pa bi prišao Miliki, šapnuo bi mu nešto i tek po početku neke pesme bismo shvatili ko je bio naručilac. Prosto bi se ozario.

Bili su to solo koncerti čoveka o kome smo malo znali, ali kao da smo se poznavali vekovima. Blizak, topao, diskretan, umeren, talentovan i vredan. Kao da se nikada nije odmarao, nije jeo, ni pio. Pesma ga je hranila, i dušu i telo.

Često bismo se pitali kako neko takav nije imao bogatiju karijeru, prestižnije mesto na kome bi pevao, neki singl, nešto što bismo slušali i kada nismo tu. Nije ga interesovalo

Više ništa nije isto

Često bismo se pitali kako neko takav nije imao bogatiju karijeru, prestižnije mesto na kome bi pevao, neki singl, nešto što bismo slušali i kada nismo tu. Nije ga interesovalo. Zavoleo je kraj u kome je pevao iako je došao iz… tamo negde, nije ni važno odakle. Da li je moguće da ga nije čuo neko ko je mogao da ga lansira među zvezde?

Sada može da se kaže da srećom nije. A možda i jeste, ali Milika nije hteo. Šta bi, uostalom, on radio među zvezdama kojima, svojom ličnošću, nije pripadao. Bilo bi nezamislivo videti ga kako udovoljava tzv. fanovima, zaboravljajući na svoju autentičnost i „prodajući dušu” za malo slave i malo više novca.

Sigurno je mnogo takvih Milika po kafanama Srbije, i ne samo Srbije. Ima tih zaljubljenika u muziku koji vas zavedu kao Pan svojom frulom, bog pastira, stada njiva, šuma, ljubitelj muzike i najbolji plesač među bogovima. Ostanu nepoznati, ili bolje rečeno poznati samo onima koji bi prvi put zalutali u njihovu muziku da bi joj se vraćali.

Onda, kako to već biva, jednom uđete u tu istu kafanu, ali nešto nedostaje. A gde je Milika? Snebivljivi konobari kažu da mu nešto nije dobro i da je tim povodom u velikom gradu. Uh! Više ništa nije isto. Hrana nema onaj ukus, kafana je izgubila miris i atmosferu i hajdemo negde dalje. Gde? Gde je dovoljno daleko da nađemo Miliku i našu mladost?