8. mart i mit o „pravoj ženi”: Da li smo konačno bliže ravnopravnosti?

Svake godine 8. marta društvene mreže se ispune fotografijama cveća, večera i poruka zahvalnosti ženama. Lep gest, nema sumnje.

Ali Međunarodni dan žena nikada nije nastao zbog buketa – već zbog borbe za pravo glasa, pravo na rad, pravo na jednaku platu i dostojanstvene uslove rada. Njegovi koreni sežu u početak 20. veka, kada su žene u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi izlazile na ulice tražeći bolje uslove rada, kraće radno vreme i pravo glasa.

Pravo žena na obrazovanje i rad

Ključni trenutak dogodio se 1910. godine u Kopenhagenu, kada je nemačka aktivistkinja Klara Cetkin predložila uvođenje međunarodnog dana posvećenog borbi za prava žena. Prvi put je obeležen 1911. godine u nekoliko evropskih zemalja, dok se 8. mart kao datum ustalio nakon protesta radnica u Rusiji 1917. godine, koji su pokrenuli talas političkih promena. Ujedinjene nacije su ga i zvanično priznale 1975. godine.

Kako su žene izborile pravo na obrazovanje i rad, definicija se promenila. Krajem 20. veka nastaje nova slika – žena koja može sve. Ima karijeru, porodicu, negovan izgled, društveni život. Međutim, uz tu slobodu došao je i novi teret: sada nije bilo dovoljno da možeš – morala si da uspeš na svim frontovima.

Balans i dalje nije pravi

I upravo tu nastaje problem koji osećamo i danas. Formalno, ravnopravnost postoji. Zakoni garantuju jednaka prava. Ali, u praksi, balans često nije podjednak. Koliko puta se i dalje čuje da muškarac „pomaže” oko dece ili kućnih poslova? Sama reč „pomaže” podrazumeva da je primarna odgovornost na ženi. U mnogim porodicama žena radi puno radno vreme, ali i dalje preuzima većinu organizacije domaćinstva – od zakazivanja lekarskih pregleda do planiranja obroka. To je takozvani nevidljivi rad koji se retko meri, ali se svakodnevno oseća.

Srpski očevi se osvešćuju

S druge strane, sve je više primera drugačije prakse. U Srbiji i regionu raste broj očeva koji koriste roditeljsko odsustvo. Sve više parova ravnopravno deli troškove kredita i stanarine. U kompanijama se uvode fleksibilni modeli rada koji podrazumevaju da i muškarci i žene mogu uskladiti posao i porodicu. Žene sve češće pregovaraju o plati i odbijaju da prihvate manju zaradu samo zato što se podrazumeva da je partner „glavni hranitelj”.

To su konkretni pomaci – i oni pokazuju da ravnopravnost nije teorija, već praksa koja se gradi u svakodnevnim odlukama.

Ravnopravnost nije takmičenje

Važno je naglasiti: cilj nikada nije bio da žene postanu kopija muškaraca, niti da preuzmu sve obaveze samo na sebe. Prava ravnopravnost znači da nijedna strana ne nosi neproporcionalan teret. To znači da muškarac ne očekuje od žene nešto što sam ne bi bio spreman da pruži – bilo da je reč o emocionalnoj podršci, finansijskoj odgovornosti ili brizi o deci.

Žena danas može biti finansijski nezavisna i samodovoljna. Ali to ne znači da mora sve sama. Partnerstvo podrazumeva dogovor i kompromis koji nije jednostrano prilagođavanje. Ako oboje rade, oboje i brinu. Ako oboje donose prihode, oboje donose i odluke. Ako jedno ima ambiciju, drugo je podržava – i obrnuto.

Možda je upravo to nova definicija „prave žene”: ne ona koja trpi ili ona koja dokazuje da može sve, već ona koja zna da ima pravo na ravnopravan odnos.

Shutterstock.com

Šta zapravo slavimo 8. marta 2026?

Danas, kada obeležavamo 8. mart, ne slavimo ideal žene. Slavimo put koji je započeo pre više od jednog veka – put ka jednakim pravima i mogućnostima. Ali i podsećamo se da borba nije završena onog trenutka kada su zakoni promenjeni. Možda 2026. godina neće biti godina u kojoj ćemo potpuno izbrisati razlike. Ali može biti godina u kojoj ćemo prestati da merimo sebe standardom „dovoljna”. Umesto toga, možemo meriti odnose po tome da li su pravedni.

Jer ravnopravnost ne znači da žena mora da se izbori za sve sama. Ona znači da više nikome ne mora da dokazuje da je „prava”. Dovoljno je da bude ravnopravna – i svoja.

Naslovna fotografija- Shutterstock.com