Nema nas bez krive kaldrme i košave

Više sam iz generacije koja je pevala pesmu Crno-beli svet i koja je i svoj vizual godinama vezivala za crno i belo. Tatina bela košulja za devojke, crna rolka za dečake. Vrh potrebne i očekivane elegancije.

Stari Beograd je za mene uvek bio očekivani nivo elegancije. Čipkane fasade, blago oljuštene, jer je novo uvek bilo passe. Sve što nema ni tuge, ni bola – nije ni živelo.

Kad pogledate visoko, obično vidite neobične natpise i potpise s posvetom. Beogradski bogati i učeni ljudi svojoj deci, svojim sugrađanima, slučajnim prolaznicima.

Dokaz da su uspeli da unaprede, da iz rata razoreni Beograd izgrade.

Kad sam prolazila Kosančićevim vencom, znala sam da je tamo živela Olja Ivanicki, uvek sam hodala polako, krivila noge po kaldrmi, osvrtala sam se uvek da osetim neki vetrić koji duva samo iznad Save ka Kosančićevom vencu. Da upijem, da skrijem u sebi tu veliku tajnu ozbiljnosti starog Beograda.

Povratak kući uvek mi je prelazak preko Brankovog mosta i pogled na Kosančić. Tada znam da sam stigla. Svoja na svome.

Da bi napredovali i budućnost imali, moramo sagledati prošlost. Nema guranja ispod tepiha problema prošlosti. To uvek izađe na zlo!

Nekako mislim, bolje bi bilo pre novih objekata, koji idu u oblake i sijaju, da sredimo stare zgrade. One su naša duša, one smo mi sami. Naše bake i komšinice koje su šetale korzom Beograda, zaljubljivale se. Patile.

Nema nas bez krive kaldrme i košave. Pašine česme i Saborne crkve. Znaka pitanja i Skadarlije.

Slušati na najjače Beograde – Đorđa Marjanovića, dok se kuva supa s knedlama. Otvaram prozore da i Novi Beograd čuje.

Molitvama prečiste vladičice naše, jer ti si izvor isceljenja i tebi slavu uznosimo, sada i uvek i u vekove vekova.