Srećna vremena

Zašto su „srećna vremena” uvek, u stvari, uspomena, zašto su srećna vremena uvek u prošlosti, a nikada u sadašnjosti

Namrgođeno, turobno vreme: apokaliptične vesti, neraspoloženje, smanjen život sveden na četiri zida, na geometriju stana, ekrana, maske.

I onda, neko je pre nekoliko dana, negde, čula sam, pomenuo, onako usput, divnu i skoro zaboravljenu sintagmu „srećna vremena”.

I to me je nagnalo na razmišljanje o srećnim vremenima. Zašto su „srećna vremena” uvek, u stvari, uspomena, zašto su srećna vremena uvek u prošlosti, a nikada u sadašnjosti? Možda zato što su u množini? Mnoge prošlosti i mnoge uspomene prave srećna vremena. Ali srećno vreme uvek je samo jedno, i uvek je sada.

Živimo u nesrećno vreme, ali pamtimo srećna vremena.

Živimo u nesrećno vreme, ali pamtimo srećna vremena

I padaju mi na pamet samo slike običnosti: kada smo dugo razgovarali sa prijateljima, rođacima, simpatijama – sa slušalicama od bakelita u rukama – bila su to srećna vremena, ne samo zato što nije bilo mobilnih telefona, nego zato što smo imali šta da ispričamo jedni drugima, i zato što smo umeli da slušamo, i zato što smo umeli da se radujemo malim stvarima – na primer, kada smo naftaricu zamenili električnom peći, kad smo jeli keks torte, kad su očevi donosili svoje plate u kovertama i davali ih majkama da naprave od toga dobar život, kada se vodilo računa šta se priča pred decom, kada smo verovali da su prijateljstva za ceo vek, kada kum nije bio dugme i kada nije dolazilo u obzir da politika ili TV Dnevnik i razgovor o aktuelnim temama pokvari bilo koji od dragocenih odnosa između rođaka i prijatelja. Ali to su davne uspomene, ta srećna, obična, mala vremena u kojima se, u stvari, nikada nije govorilo o sreći.

U međuvremenu, svet se menjao i menjali smo se i mi i naš doživljaj sreće.

Danas je sreća najpopularnija tema – s jedne strane, stručnjaci za sreću niču kao pečurke posle kiše, jer je potražnja za srećnom prečicom ogromna, dok s druge strane, sreća sa društvenih mreža oličena u lepo obrađenim fotografijama postaje neka vrsta društvenog ultimatuma – ne postojiš ako neprestano ne pokazuješ koliko si srećan.

Putovanja, restorani, garderoba, nakit, sređena lica, to neprestano ispostavljanje dokaza usamljenoj gomili sa interneta da pripadamo plemenu srećnih, baca senku na tu sreću.

Srećna vremena nisu morala da se bilo kome dokazuju i nisu morala ni sa kim da se takmiče.

Pamtim jednu crno-belu fotografiju: negde na moru, ispod agave, naš tata nas drži za ruke. Visoko drvo i dva mala žbuna. I, nama su plastične sandale, kupljene u Splitu, već omalele, naši nožni prsti, na steni, među šišarkama. Tako obično i tako neponovljivo. Bilo je to poslednje doba bezbrižnosti sveta.