Pre i posle

Na jednoj lokalnoj TV stanici, pre nekoliko dana emitovali su kratku uličnu anketu s pitanjem – Šta vam nedostaje iz prošlih vremena?

Skoro svaki prolaznik prvo je rekao – Sve!

Mnogi su rekli da im nedostaje mladost. A onda su nabrajali – da je život bio bolji, da su bile bolje plate od kojih je moglo da se živi, da su ljudi bili bolji, da je bilo poštovanja prema roditeljima, da su deca bila bezbrižnija, a jedan čovek je rekao – Nedostaje mi sve. Jer tada si bio neko, a danas si niko, i svako može da ti radi šta hoće.

Istog dana pročitala sam u novinama intervju jednog reditelja koji je imao sjajno zapažanje: Mi smo znali kako se zove svaki član Dip parpla, a današnji tinejdžeri znaju kojom brzinom se kreće sarmat, ili ova druga raketa.

Inspirisalo me je ovo da se i sama zapitam.

Svet jeste bio bezbrižniji, i otmeniji, i manje alav, i bio je romantičniji, i bilo je više ideala i nade. I bilo je ljubavi. I bilo je manje sebičnosti i narcisizma, i bilo je više odgovornosti. I bilo je nade. I bilo je porodice. I bilo je više bliskosti, i više pažnje, i više razgovora.

I bilo je manje straha. I manje ludila. Vreme je teklo sporije. Život je bio jednostavniji, iako je bilo neuporedivo manje sprava i usluga koje pomažu da se živi. Melanholično osećanje života lečilo se knjigama i pesmama, i prijateljima, a ne kao danas – pilulama i psihoterapijama.

Svet je opčinjem slavom, i to možda najviše opisuje današnje vreme. Narcisizam savremene kulture nije posledica tehnološkog napretka, nego je, izgleda, obrnuto.

Čuveni britanski autor Alen de Boton, lakonski je opisao stanje stvari: Srećna deca koja su dobila ljubav i pažnju roditelja, ne žele slavu.

Nekada, bilo je divno biti mlad, ali je bilo lepo i biti star. Danas je starost tragedija, a mladost je izbezumljena i izgubljena u jurcanju za novim trendovima. Danas svi žele da budu devojke, čak i muškarci.

Porasli smo na jetrenim paštetama i belom hlebu, na viršlama i zemičkama iz crvenih PKB kioska, i nikom ništa nije falilo – verovali smo novinama, učiteljima, doktorima, apotekarima, naučnicima, inženjerima. Grip smo zvali prehlada, rižoto smo zvali pilav, i šoping nam nije bio vrhunska zabava.

Dok ovako nasumično ispisujem razlike između nekad i sad, i brišem suvišne reči i slučajne znake interpunkcije, pada mi na pamet kako je, bar što se tiče nas koji se bavimo pisanjem, novo vreme neuporedivo bolje. Ne samo da nema pisaće mašine, papira, trake i belog korektora, nego je fantastično što se klikom na jedan taster, tekst šalje direktno u redakciju.

U ono vreme, sad bih morala da izađem iz kuće, hvatam dva autobusa, i lično ga odnesem u redakciju.