Otac i sin

Čovek koji seče drveće ima sina koji uči o šumama, i koji mu pomaže. Srećni ljudi žive sa onim što imaju, a ne s mislima o onom što nemaju

Danas popodne, kroz prozor sam videla prvo žuto lišće koje je vetrić nosio sa breze preko puta.

Prvi znak jeseni.

Iznenada, osetila sam setu.
Za nas koji smo voleli školu, prvi septembar je uvek bio početak svega. Početak godine, tako pun nade, radosti, povratka najboljem za šta smo znali. I to mi je ostalo kao osećanje, celog života.

Danas, međutim, tih nekoliko požutelih listića u slobodnom padu, bili su iznenadni podsetnik na to da ove godine, nekako, nismo imali leto. Da nam je ova stvarnost otela i proleće. Da već šest meseci živimo u uskraćenosti. Da nismo videli more.

Snuždila sam se. Ovo je užas, kako živimo i šta su nam uradili, pomislila sam.

A onda mi je čovek na ulici zaličio na Milančeta, pa se odjednom, u meni, sve promenilo.

Milančeta sam juče zvala da oreže drvo ispred zgrade.

Došao je sa sinom, blistavih crnih očiju i divnog osmeha. Doneli su konopce, i testeru, i merdevine, i mozgali kako da izvedu zahvat, a da ne oštete kola koja su tu bila parkirana. Bavili su se predano svojim poslom, fizikom, i nacrtnom geometrijom, koncentrisani na visoko drvo, grane, električne kablove. Posvećeni i osmehnuti.

Nekoliko požutelih listića u slobodnom padu bili su iznenadni podsetnik na to da ove godine, nekako, nismo imali leto

„Ja ću da držim drvo”, rekla sam.

„E, pa je l’ ti znaš koliko je teško”, odgovorio mi je Milanče, „evo, moj sin završava Šumarski fakultet, nek’ ti on kaže”.

Sin je klimnuo glavom, i krenuo da sklanja merdevine, jer od posla nije moglo u tom trenutku da bude ništa. Milanče će doći za dan-dva, kad smisli bolje rešenje, a ja sam zadivljeno gledala u njega i njegovog sina. Ljubav i podrška, to mi je bila prva asocijacija. Otac i sin. Ponos i dobrota.

Jedan običan, mali čovek koji seče drveće ima sina koji uči o šumama, i drveću, i parkovima, i koji mu pomaže.

Srećni ljudi, koji žive i jesen, i proleće, i leto, sa onim što imaju, a ne s mislima o onom što nemaju.

I kad god me spopadnu melanholične misli o onom što nemam, ili što sam propustila, pomisliću na Milančeta i njegovog sina.

U samo nekoliko minuta, i ne znajući, podsetili su me – kako se živi bez prenemaganja.