Od Svetog Nikole do Deda Mraza – zašto se pokloni ostavljaju noću

Mnogo je odgovora na pitanje zašto je Sveti Nikola najčešća krsna slava kod Srba, i zašto je baš Svetom Nikoli posvećen najveći broj hramova Srpske pravoslavne crkve. Ali, jedan od mogućih odgovora glasi – zato što priča o Svetom Nikoli spada u one malobrojne, ali moćne univerzalne priče o ljudskoj prirodi.

Sveti Nikola je vaseljenski svetac, što znači da ga poštuju svi pravoslavci, katolici i sve ostale hrišćanske konfesije. Pre nego što je postao svetitelj, Nikola je bio značajna istorijska ličnost, čija životna priča govori o važnosti darivanja. Zato ne čudi što je na osnovu nje nastala najpoznatija ikona savremenog sveta – Deda Mraz ili Santa Kloz (Sant Claus), kako glasi njegovo ime na engleskom jeziku.

Holandski mornari i njihov svetac zaštitnik

Putujući bezmalo dva milenijuma preko svih nastanjenih kontinenata, priča o Svetom Nikoli pretvorila se u priču o Deda Mrazu. Santa Kloz je način na koji mala deca, koja su ključni učesnici očuvanja mita o nevidljivom noćnom darodavcu, izgovaraju ime Svetog Nikole (Saint Nicholas).

Istoričari pak kažu da je ime Santa Kloz nastalo od Sinterklaas, što je ime Svetog Nikole na holandskom. Holandski doseljenici, koji su u 17. veku doplovili na američki kontinent i osnovali Novi Amsterdam, današnji Njujork, veoma su poštovali i proslavljali dan Svetog Nikole, jer je i tada, kao i danas, Sveti Nikola smatran svecem zaštitnikom grada Amsterdama.

Ime Santa Kloz prvi put je upotrebljeno u američkoj štampi 1773. godine. Među doseljenicima u Ameriku bilo je mnogo puritanaca, a njima se nije dopao način na koji Holanđani obeležavaju svog sveca zaštitnika. Zato je u štampi osvanula parodija na njihove bučne proslave s muzikom, s mnogo hrane i alkohola. Objavljena je nepotpisana karikatura na kojoj je Santa Kloz predstavljen kao stari bradati mornar s velikim stomakom i crvenim nosom, u zelenom mornarskom kaputu.

Shutterstock.com

Kako je Sveti Nikola dobio crveni kaput

Crveni kaput na Santi, odnosno Deda Mrazu, učvrstio se tek kad ga je Koka-Kola uvrstila u svoje novogodišnje reklamne kampanje negde 30-ih godina 20. veka. A oni ga svakako ne bi izabrali da već nije bio ikona javnog i porodičnog života na celom engleskom govornom području.

Od tada, Santa je dobio saonice koje vuku irvasi, dobio je prebivalište u snežnim predelima, a za njegovo rodno mesto otimaju se gotovo sve zemlje blizu severnog polarnog kruga. Tolika je potreba za stručnim Deda Mrazovima u zapadnoj kulturi da postoje brojne akademije za njihovo obrazovanje. Santa je lik bezbrojnih stripova, filmova, reklama, pozorišnih predstava za decu i video-igrica.

Na modernog Santu ima i mnogo primedbi, koje se odnose na podsticanje potrošačkog mentaliteta. Čak i ako se ta šteta uzme u obzir, moderni mit sačuvao je osnovnu poruku izvorne priče o važnosti darivanja, i to onog anonimnog, bezinteresnog. Kad deca dovoljno odrastu da shvate kako su im poklone kupili roditelji, ideja anonimnog darivanja, koju je promovisao episkop Nikola iz Mire, već je ugrađena u dečje nesvesno.

Velikodušni episkop Nikola iz grada Mire

Ovaj moderni Santa vezan je za Božić, a Sveti Nikola se od kanonizacije slavi 19, odnosno 6. decembra, u zavisnosti od kalendara koji se poštuje. To je datum smrti istorijskog Nikole, arhiepiskopa grada Mire u Likiji, današnjeg grada Demre u Turskoj.

Nikola je živeo je u 4. veku naše ere (od 270. do 345). Zajedno sa svojim stricem, takođe Nikolom, episkopom grada Patare, takođe u Likiji, bio je učesnik velikog Nikejskog sabora koji je sazvao Car Konstantin, prvi hrišćanin na rimskom prestolu, nama poznat kao Konstantin Veliki, rođen u Nišu.

Nikola je rođen u veoma bogatoj porodici, verovatno grčkog porekla, i bio je izuzetno obrazovan, ali i veoma pobožan i plemenit. Rano je ostao bez roditelja i sve svoje bogatstvo podelio je siromašnima. I ovde sada dolazimo do ključnog momenta priče.

Zašto se darovi ostavljaju noću

Nikola svoje darove nije davao javno, iz ruke, da svi znaju da je on taj koji daruje. Razgovarajući sa svojim susedima i parohijanima, Nikola je saznavao šta su njihove muke i potrebe. Želeći da pomogne, a da ne ponizi, ne očekujući zahvalnost, svoje darove ostavljao je na pragu kuća onih ljudi za čije potrebe je prethodno čuo.

Upravo taj momenat priče, da se darovi ostavljaju noću da bi ih darivani pronašli ujutru, ne znajući ko je darodavac, preživeo je sve transformacije životne priče velikodušnog i plemenitog Nikole Mirlikijskog.

Često i nesvesni koju tradiciju nastavljaju i poštuju, bezbrojni roditelji brojnih naroda već vekovima ostavljaju čarape na kaminu ili kutije pred vratima da bi njihovoj deci, ako su tokom godine bila dobra, Deda Mraz tokom noći tu ostavio poklon.

Kako se Santa Kloz preselio na Božić

Ovde se može činiti da postoji izvesna zabuna s datumima. Jer, i danas poklone ostavlja Santa Kloz ili sličan bradati darodavac sa sličnim imenom, ali on to najčešće radi za Božić ili Novu godinu. Seljenje Sante sa 19. odnosno 6. decembra, kada se obeležava dan smrti episkopa Nikole Mirlikijskog, ima istorijsko objašnjenje.

U vreme reforme zapadnog hrišćanstva, Luteru se učinilo da u decembru ima suviše proslava, pa je sugerisao da se običaji vezani za obeležavanje dana Svetog Nikole, koji su uvek uključivali noćno ostavljanje poklona, spoje sa Božićem, koji je smatrao značajnijim praznikom. Ali, kako Lutera ni u zapadnom hrišćanstvu nisu svi baš najbolje ni razumeli, a ni slušali, došlo je do zbrke oko toga kada dobroj deci treba ostaviti poklon. Tako su se neki prebacili na Božić, neki ostali pri Svetom Nikoli, a neki pri Novoj godini.

U Sloveniji, na primer, održao se običaj po kome Sveti Nikola (Miklavž) dobroj deci ostavlja poklončiće u noći 6. decembra, Božiček (ekvivalent našem Božić Bati) donosi poklone 25. decembra, dok Dedek Mraz poklone ostavlja u noći 31. decembra, da ih deca nađu 1. januara ujutru. Kad su deca dobra, poklona nikad dosta!

Shutterstock.com

Zimski solsticij i letnji prenos moštiju u Bari

Što se datuma tiče, svi oni – i 6. i 19. decembar, i 25. decembar, i 6. januar, kao i 1. i 14. januar – zapravo su ostaci drevne tradicije, mnogo starije i od ranog hrišćanstva i od episkopa Nikole. Oni predstavljaju preživelu, mada veoma izmenjenu, ljudsku potrebu da se slavljem i darivanjem obeleži zimski solsticij, da se svetkovinama prkosi najmračnijem delu godine, i da se tako prizove novo buđenje prirode. 

Iako se sveti Nikola kod nas poštuje kao svetac od primanja hrišćanstva, posebno mesto dobio je delovanjem Svetoga Save Nemanjića. Poštuje se kao najveća sila na moru ili vodeni svetac, zaštitnik putnika i sirotinje.

Osim zimskog Svetog Nikole, obeležava se 22. maja i letnji ili mladi Sveti Nikola, na dan kad su 1087. pred naletom Osmanskih osvajanja mošti svetitelja iz Mire prenete u italijanski grad Bari. I danas tu leže u velelepnoj crkvi. Manji deo moštiju nalazi se u Veneciji.

U blizini grada Demre, u oblasti Antalije u Turskoj, arheolozi su 2022. pronašli građevinu i grobnicu, za koju veruju da je bila grobnica Svetog Nikole.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com