Hajde da ne brojimo leta koja prolaze nego da gledamo unapred
Nekada je presek bio na pedesetoj godini, ali vidim da mlađe žene sve teže podnose godine koje se završavaju nulom. Kao da ta nula znači ništa – nešto poništava i ništa ne donosi
Mi, kao narod, baš mnogo volimo slavlja. A razloga za slavlja ima napretek. Neko se zabavlja, bude u vezi kako se to sad zove. Onda se slave „nedeljnice”, „mesečnice”, „godišnjice” od kako su u vezi. Onda se vere, pa se slavi veridba. Pa onda dođe venčanje, sa svadbom ili kamerno. Mladence da ne zaboravimo. Pa se rodi dete i bude velika fešta. A krštenje?
Onda se slave godišnjice braka, uz obaveznu proslavu i godišnjica zabavljanja. Ih, idu onda dečji rođendani, prvi i najvažniji, pa svi redom do osamnaestog. Polazak u školu, mala matura, velika matura, upis na fakultet, diploma, dalje napredovanje, prva plata, desetogodišnjica rada, penzija.
Slavlja su nekada povod da se duboko zamislimo i zapitamo dokle smo stigli, šta smo uradili, šta nas čeka
Da li smo zakasnili ili poranili
Neki slave i razvod, verovali ili ne, sve na isti način kao što su napravili i svadbeno veselje. Ima ljudi koji znaju da se rastanu.
Slavimo, zatim, državne i verske praznike, neki Dan zaljubljenih, onda Noć veštica, sada i Mothers Day i Fathers Day koji su nekada bili Materice i Očevi. Slave se slave, ponekad i ponegde kao svadbe, uz muziku i u kafani. Idu potom i paterice, nema mesta prvog dana za sve goste. Molim lepo, saberite šta se sve slavi i koliko dana u životu provedemo slaveći samo svoja slavlja, da ne pominjemo slavlja u užoj porodici, familiji, među kumovima i prijateljima, u kolektivima i da ne nabrajam. Nekad izgleda kao da idemo sa slavlja na slavlje.
Svi starimo istom brzinom, ali neki stare pojavno drugačije i sa godinama dobijaju na lepoti i šarmu
Međutim, nekada su slavlja povod da se duboko zamislimo. Dokle smo stigli, šta smo uradili, šta nas čeka, koliko vremena imamo, da li smo zakasnili ili poranili? Idu godine, što nekima donosi mir i rasterećenost, a nekima brigu i strah. Posebno su žene osetljive na godine koje se nižu. Nekada je presek bio na pedesetoj godini, ali vidim da mlađe žene sve teže podnose godine koje se završavaju nulom. Kao da ta nula znači ništa – nešto poništava i ništa ne donosi. Ne kažem, muškarci su takođe osetljivi na godine koje prolaze, ali oni to čine nekako tiše, dižu manju galamu i nešto svoje rade li, rade. Po tome šta i kako rade, vidite kako se zapravo u tim godinama osećaju.
Život nije broj
I sa sedamdeset neko ima neiscrpnu energiju da živi, „montira se”, izlazi, čita, sluša, vežba. U čemu je tajna?
Svi starimo istom brzinom, ali neki stare pojavno drugačije. Verovatno ste i vi primetili kako neki ljudi dobijaju na lepoti, šarmu i neodoljivosti sa godinama koje prolaze. Prosto da ne poverujete. Nema tu magije, plastičnih hirurga, hijalurona, liftinga, botoksa, silikona. Jednostavno, lepo stare i što je važnije, lepo nose svoje godine.
Znate i vi, pamtite i vidite, kako neko i sa trideset godina ostari, a neko i sa sedamdeset ima neiscrpnu energiju da živi, „montira se”, izlazi, čita, sluša, vežba. U čemu je tajna? U odnosu prema godinama, nama samima, tome da ne bežimo od strahova od smrti tako što ćemo je negirati i praviti se da ne postoji. Oni koji žive u hroničnom strahu od kraja, ne žive život, nestanu pre nestanka, utope se u svom strahu. Oni koji se trude da pobede taj strah, negujući po svaku cenu izgled mladolikih, plaćaju skupu cenu. Ne mislim samo na novac, nego na strah da će negde neka bora pobeći, neka vlas kose istrčati, neki mišić popustiti. To sve čini osobu beskrajno napetom, nervoznom, uznemirenom. I na kraju, oni koji dišu punim plućima. Žive svoj život zrelo, mudro, posvećeno, uživajući u njemu.
Oni koji dišu punim plućima žive svoje živote zrelo, mudro, posvećeno
Jer, zaista, šta su godine? Broj kao i svaki drugi. Život, ipak, nije broj. Hajde da ga ne svodimo na to, da ne brojimo leta koja prolaze, nego da gledamo unapred prema onima koja će doći. Ako ništa drugo, perspektiva je mnogo lepša.