Praznik u karantinu po receptu reform torte
Bez obzira da li smo verujući ljudi ili ne, ovogodišnji Uskrs, više nego bilo koji do sada, podseća nas da je žrtvovanje za šire dobro nužno za opstanak
Zašto da se lažemo, svi smo pomalo na kraju živaca, a sad je stigao i praznik. Svoje ideje smo već iscrpli, isprobali smo i tuđe, odgledali i odslušali većinu onoga što smo želeli i mnogo toga što nismo. Treba biti Ajnštajn pa smisliti novi stil za plivanje kroz produženu prazničnu izolaciju. Ali smisliti se mora, to je globalni imperativ!
Naravno da ne možemo da pevamo u praznoj milanskoj katedrali, kao Andrea Bočeli, ali nikako nije dobro ni da se za praznik prisećamo kako smo se prethodnih godina u vreme praznika sjajno provodili po svetu ili na roštiljanju kod kumova ili gde god da je naš simbol dobrog provoda. To bi bilo kao da osoba na strogoj dijeti ode da posedi u poslastičarnici. Još je gore mučiti se mislima o tome gde smo mogli da budemo ili šta smo mogli da radimo, da nije svega ovoga. Ni pregledanje starih fotografija ne može da pomogne. Uostalom, sve smo do sad već pregledali. U ovakvim situacijama jedino što pomaže je realističan pristup. I ne samo da pomaže, već često proizvede i novi kvalitet.
U ovakvim situacijama jedino što pomaže je realističan pristup. I ne samo da pomaže, već često proizvede i novi kvalitet
Kako se završava partija remija
Naravno, ako smo do sada uživali da sami ili sa svojim ukućanima maštamo o egzotičnim putovanjima, možemo to da radimo i za praznik. Ali ako nismo, treba biti oprezan, kao i sa svim neproverenim lekovima. Farbanje u crveno, bacanje najdraže košulje i igra istine s partnerom uopšte nisu preporučljivi. I mi sami i naši ukućani dostigli smo stanje kada svaki nagli i ishitren potez može da dovede do male eksplozije.
Praznik ćemo provesti sa istim ljudima i u istom okruženju u kome već nedeljama provodimo duge sate izolacije, pa smo sigurno već utvrdili da li se partija remija završava svađom ili smehom, da li više prija pevanje ili bindžovanje. Metaforično rečeno, ovo je praznik za reform tortu. Ona je proverena klasika, s njom nema iznenađenja, ali nema ni greške. Eksperimentisanje, nove recepte i teške razgovore bolje ostavite za neka smirenija vremena.
Treba biti Ajnštajn pa smisliti novi stil za plivanje kroz produženu prazničnu izolaciju. Ali smisliti se mora, to je globalni imperativ!
Čemu služe prazni dani
Uostalom, praznici su i nastali baš zbog ovakvih kriznih situacija, tamo negde, u dubini ljudske istorije. „Prazni dani” su oni u kojima se od članova zajednice traži da se oslobode svojih svakodnevnih, egzistencijalnih misli i aktivnosti. Uvek vezani za važne datume i mistične simbole, praznici sadrže i skrivene poruke. Bilo da slave tajnu vaskrsenja, kao Uskrs, bilo da obeležavaju buđenje proleća, kao što je bilo u još starija vremena, praznici od čoveka traže da zastane i da na sebe i svoj život pogleda iz šire perspektive, a ne da se ubija od dosade i hrane.
Od drevnih vremena, praznični obredi sadrže igru, predstavu, maskiranje i kostimiranje. Igra nije naivna kao što može da izgleda. Ona ima jako dejstvo i na učesnike i na posmatrače, oslobađa i pročišćava put do nesvesnog i do nekih dubljih, univerzalnih spoznaja. A najvažnije, igra je kao vožnja bicikla, nikad se ne zaboravlja. Samo se treba prepustiti, a praznik je pravo vreme za to.
Praznici od čoveka traže da zastane i da na sebe i svoj život pogleda iz šire perspektive, a ne da se ubija od dosade i hrane
Šta sve u nama čami
Bez obzira da li smo verujući ljudi ili ne, ovogodišnji Uskrs, više nego bilo koji do sada, podseća nas da je žrtvovanje za šire dobro nužno za opstanak. Zadivljujući su napori medicinskog osoblja, prodavaca, policajaca i svih drugih koji su direktno izloženi opasnosti da bi život u celom svetu mogao da funkcioniše. U pandemiji, svi smo ugroženi zato što smo ljudi, nezavisno od socijalnih, nacionalnih i drugih konstruisanih razlika. Stoga bismo u ove praznične dane mogli da uradimo ono što samo mi, zato što smo ljudi, znamo i umemo, a često zaboravljamo – da se dobro zamislimo.
Jeste da ove godine ne možemo da slavimo kako smo navikli, da putujemo, da se viđamo sa prijateljima i starim roditeljima, ali možemo da malo proputujemo po sebi i u sebi potražimo svoje sveto mesto. Možda će nas iznenaditi šta sve u nama čami, zatrpano svakodnevicom.