Nasilje

Ovo je istinit događaj od pre nekoliko dana. Ušla sam u žutu traku da bih se parkirala na trotoaru. Iznenada je jedan auto počeo da se isparkirava. Trubnula sam mu, da me ne bi zakačio. Nekoliko trenutaka kasnije, pored mojih kola zaustavio se auto. Mladić od dvadesetak godina i, sa njim u kolima, dve devojke. Nisam shvatila u trenutku o čemu se radi, pa sam se osmehnula.

I onda se desio susret sa našom realnošću.

Počeo je da me psuje. Zinula sam. U životu takve psovke nisam čula. Mlatio je rukama i psovao me. Dve devojke su pokorno gledale malo u svoje nokte, malo u mene, kao dve zblanute ptičice u nekom kavezu. Džentlmen je urlao.

Pošto nisam rekla ni jednu jedinu reč, mladić je rekao da će da izađe i da će da me polomi, da će da mi polomi auto, da će da me nauči da vozim, „šta me gledaš”, urlao je. Nedostatak moje reakcije još više ga je raspalio. U tom zamrznutom trenutku šoka mislila sam samo o dvema stvarima – kako mora biti da taj psihopata tuče te dve devojke, ili svoju majku, i kako je jadan. Dok sam strepela da će obeznanjeni idiot stvarno da izađe iz kola, pomislila sam kako ga, verovatno, niko nije voleo. I pomislila sam kako devojkama nije nimalo neprijatno što sede u toj septičkoj jami preplavljenoj izmetom reči, mržnje, buke i besa.

Kada je besno dao gas i odjurio u lepotu sunčanog dana, tresla sam se, kao da sam išamarana. Kratki fitilj, slabi živci, divljaštvo, batine i pokoravanje besom, nažalost to je ono što smo napravili od našeg društva.

Radi se o simboličkom zatvoru, o hordama ludaka ogrezlih u besu, u nedovoljnosti, u impulsivnoj sili pred kojom padaju pristojnost, vaspitanje i društvene norme. Drugi je samo meta.

Ali više od svega zapanjila me je reakcija njegovih mladih saputnica. Njima je to bilo normalno. Nešto sa čime su se saživele?! Ćutanje i oboren pogled pred otvorenim nasiljem, zapanjilo me je. Možda ga se plaše, možda znaju da ne smeju da pisnu dok je „u elementu”.

Pomislila sam kako ih je posle, pošto je istovario svoju meru vlastitog mulja na mene i dao gas, odveo negde na piće. Možda je neku od njih ljubio, i sklanjao joj loknu sa obraza, i palo mi je na pamet kako te dve klinke nije bilo sramota, i kako im je divljanje njihovog džentlmena normalna pojava, kao čašu vode popiti, i kako je to mračna i strašna i, nažalost, tačna slika društva koje smo ostavili u amanet našoj deci.

Njihovi oboreni pogledi, u stvari, bili su mi strašniji od njegovih psovki i urlanja.