Gospoda i džukci

Pre neki dan zvala me drugarica, i glas joj je odisao dubokim razočarenjem, i to s razlogom.

Nekoliko puta, u poslednjih nekoliko meseci, izašla je s jednim šarmantnim čovekom. Druženje je bilo neobavezno i možda je moglo da preraste u jedno lepo prijateljstvo da nije saznala kako je, nekoliko dana ranije, na nekoj sedeljci, kada se pomenulo njeno ime, šarmantni udvarač, pred grupom muškaraca lakonski odmahnuo rukom i izjavio: „Ona nije moj tip”.

Moja drugarica nije bila razočarana što nije njegov tip, nego što je to rekao javno. Što je to rekao pred drugim ljudima. Što je ne samo izbagatelisao, nego što je tim ružnim postupkom nekako svima stavio do znanja da je na neki način polagao prava na nju, ali da je sada prepušta bilo kome drugom.

Stvarno sam bila šokirana, u prvoj sekundi, ali onda mi je palo na pamet kako je to danas, maltene, postala normalna pojava – da muškarci pričaju loše, i da pričaju to javno, o ženama s kojima su izlazili.

Nekada, bar u društvu pristojnih ljudi, tako nešto bilo je nezamislivo. Džentlmen nikada, ali baš nikada, neće sebi dozvoliti da bilo šta loše kaže o nekoj ženi s kojom je izašao, a taman posla da će napraviti bilo kakvu insinuaciju o prirodi njihovog odnosa. Džentlmen, čuvajući dobar glas, čast i privatnost žene s kojom izlazi, čuva i sopstveni ugled, sliku o sebi i dobar glas.

Šta se to desilo s društvom u kome su džentlmeni nestali? U društvu u kome se susreti sa ženama tretiraju kao utakmice u kojima se sabira ko je kome dao gol u gostima? Šta se to desilo s vremenom i s kulturom u kojoj je muškarac postao „džukac”, a žena samo sredstvo za merenje muškog statusa, i to daleko manje cenjeni simbol nego što su ključevi kola ili flaša šampanjca za stolom?

Pa, to društvo, i ta kultura, izgubili su osnovne vrednosti. I to nije samo naša specijalnost. Isti sindrom pokazuju i brojne svetske zvezde – danas je to način da se proda film, knjiga, izložba ili osvoji status na javnoj sceni. Čak je i princ Hari, u svojim „memoarima”, opisao svoje prvo seksualno iskustvo sa podtekstom da ta žena „i nije bila nešto posebno”.

Taj stav, paradoksalno, ne služi savremenim donžuanima-džukcima da svoju donžunasku harizmu uvećaju u očima žena, nego u očima drugih muškaraca.

A svet u kome su muškarcima važniji muškarci nego žene – nema mnogo čemu da se nada!