Čudo

Ne kaže se slučajno da priča traži pisca.

Preko oglasa sam pozvala majstora za mašinu za sudove. Pred mojim vratima bio je visok i lep mladić i, na prvi pogled, nekako mi nije ulivao poverenje.

„Jesi li ti siguran da znaš ovo da uradiš”, pitala sam ga kroz šalu.

„Pa, s obzirom da sam završio Baletsku školu Lujo Davičo, imaš prava da sumnjaš”, nasmejao se. „Odsek narodne igre.”

Mogao je da se profesionalno bavi folklorom, ali je izabrao da bude majstor, a učio je gledajući druge.

„Mene su knjige napravile, znaš”, rekao je, glave zaronjene ispod sudopere. „Knjiga Tajna. Tu sam naučio sve o ciljevima, fokusu i planu. Kad sam se zaposlio, pitao sam šefa da dolazim sat ranije na posao. Sledećeg meseca postigao sam zacrtani cilj – zaradio sam duplo veću platu. I posle dve godine – postao sam sam svoj gazda.”

Ostala sam bez teksta.

Ustaje u šest ujutru, odradi trening, tušira se hladnom vodom, zna sve o zdravoj ishrani, i radi i po četrnaest sati dnevno. Fantastično zarađuje.

„Ne mogu da shvatim da ljudi rade negde za malu platu i kukaju da nemaju pare. Rekla mi jedna gospođa da sam skup i da jedva sastavlja kraj s krajem. A ima zanimanje koje se traži! Pa idi na internet, traži, kopaj, posla ima. Od kukanja nema vajde. I znaš šta se desilo – zvala me posle dva dana i pitala da li znam nekoga kome bi vodila računovodstvo. Znači, inspirisao sam je.”

Bila sam oduševljena njegovim rezonima, zdravom pameću, otvorenošću pa i smislom za humor.

„A ti i pišeš?”

Klimnula sam glavom.

„Znaš, možda ću i ja jednog dana da počnem da pišem, ali treba mi još vremena. Samo da znaš kakve sam sve ljude sreo i kakve sam priče čuo.”

Nisam mogla da skinem osmeh sa lica. Fantastična priča mi je, neočekivano, zazvonila na vrata. Dečko je pokretni praznik dobre vibracije, radosti života i nade. I sad sam ozarena dok ovo pišem.

Da li sam rekla da ovo malo obično ljudsko čudo ima samo dvadeset osam godina?