Some picture

Lajkujemo, pratimo, telefon je uvek uz nas, ali se sa nostalgijom sećamo cedulja ispod školske klupe

U eri mobilnih telefona i društvenih mreža ponekad evociramo uspomene na poruke koje su na papirićima doturane usred časa. Bilo je mnogo lepote u tim vremenima, za našu decu i unuke nepojmljivim

Naravno da uvek možemo da pišemo, mislimo, razgovaramo „e, u moje vreme”… Ali, ne pomaže. Bilo je, prošlo je i mnogi će reći – „ponovilo se”. Da, zaista, bilo je mnogo lepote u tim vremenima, za našu decu i unuke – nepojmljivim.

Danas, u eri ne samo mobilnih telefona, nego svih mogućih društvenih mreža i tehnoloških sprava pomoću kojih komuniciramo, sigurno se sa nostalgijom sećamo ceduljica poturenih i doturenih usred časa, ispod školske klupe. Sve je bilo tajanstveno, zavodljivo, na neki način i opasno i angažovalo je čitavu prenosnu mrežu: od onoga ko šalje poruku, preko ko zna koliko đačkih ruku, do primaoca. I niko nije otvarao tajanstvenu ceduljicu, čulo se samo, jedva izgovoreno, „šalji dalje”.

devojka gleda u smartphone

Bešumnu putanju tajanstvene cedulje omogućavala je prenosna mreža đačkih ruku

Uzbuđenje i strah

Sigurno se mnoge od vas sećaju ustreptalosti u iščekivanju prispeća ceduljice. Znale smo od koga je, ali nije bilo zgoreg pretvarati se da nismo. Ta bešumna putanja papirića podjednako je uzbuđivala i one koji su je dodirivali prenoseći je. Bilo je i straha da ne padne u ruke profesoru, ne toliko zbog moguće kazne, koliko zbog sadržaja. Koliko bi to bilo strašno da neko kome nije upućena poruka, vidi šta tu piše! Posebno profesor koji je u to vreme, za razliku od današnjeg, imao autoritet. I ljubav. Voleli smo naše profesore, ma kakvi da su bili.

Pa kakve su to onda poruke bile sakrivene u tajanstvenim ceduljicama? „Hoćeš li da izađeš sa mnom posle škole?”, „Hoćeš li da pođemo?”, „Da li bi te mama pustila u bioskop sa mnom?” A odgovori? „Zar ti nisi sa V…?”, „Ne mogu, imam dečka.”, „Hoćeš li da ti pokažem matematiku posle časa?”, „Hajdemo na Kališ, ili hoćeš u Lazarac?”, „Više volim Šansu”. Pa onda one direktnije: „Sviđaš mi se.” Onda sledi razmišljanje o tome šta će ko u razredu da kaže ako se otkrije da su zajedno, kao da cela škola to već ne zna. Najteže su padale poruke koje su sadržale odbijanje da se uspostavi bliži odnos ili su označavale kraj.

Bilo je tu i poruka o tome ko je s kim, kako će izgledati kontrolni zadatak, šta su radili oni iz susednog odeljenja na pismenom, kako neko izgleda baš smešno, šta će se nositi na ekskurziju, da li su svi dobili poziv za rođendan ili žur, da li je moguće dobiti „onu” suknju na zajam za ovo veče, pojavio se novi frajer u školi…

Sigurno se mnoge od vas sećaju ustreptalosti u iščekivanju prispeća ceduljice

skolska klupa

Svi znaju sve

Rekli bismo da su ovo poruke slične onima na današnjim društvenim mrežama. Naravno da jesu, promenile su se samo lokacije. Sada se susrećemo po kafićima, barovima, klubovima. I dalje je važno ko je s kim, gde je ko bio, ko ima više anonimnih i nikad neviđenih „prijatelja” na  Instagramu, FB, ko je prvi čestitao rođendan koji se sada dočekuje kao Nova godina, u ponoć, ko se gde slikao, sliku filtrirao i postavio.

A tek kakve su poruke nekada bile: „Hoćeš li da izađeš sa mnom posle škole?”, „Sviđaš mi se”…

Sada je sve javno i, potpuno paradoksalno, obezličeno. Svi znaju sve. Kada je veza započeta, ko je koga „obrisao” ili „blokirao”, ko se kome podsmeva, udvara, nešto hoće ili neće. Nema intime, gubi se osećaj ličnog prostora, socijalne relacije su virtuelne. Nažalost, nema više ni ustreptalosti. Ima kolekcionarstva – lajkova, pratilaca, vidljivosti i prisutnosti u svakom trenutku, komentara koji su neizostavni, a prikazani ponekad samo emotikonom. Bez reči, često bez stava, samo je važno biti prisutan. I kao što reče ćerka glavnog glumca u filmu Čovek ptica, ako nemaš profil na FB ili društvenim mrežama, nisi živ.

stari telefon

Gde smo se onda izgubili u šumi satelita koji prenose naše, možda i nikom, upućene poruke? Da li je to šuma ili bespuće?

A i telefoni! Nekada smo netremice gledale u kućni telefon, da li će zvoniti, da nije slučajno zauzet, „sela” je mama na telefon. Sada je telefon uz nas, nema te vrste strepnje, ali se i dalje u njega gleda netremice. Ovog puta bez onog unutrašnjeg drhturenja.

Gde smo se onda izgubili u šumi satelita koji prenose naše, možda i nikom, upućene poruke? Da li je to šuma ili bespuće?
Možda je stvar sentimenta, ali definitivno je i stvar intime, i one ustreptalosti koje više nema. Tako, cedulje su nestale, ostalo je sećanje.

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *